Make your own free website on Tripod.com

SRPSKA PRAVOSLAVNA PAROHIJA MASLOVARSKA

VERA

Home
MASLOVARE
LJETOPIS
HRAMOVI PAROHIJE MASLOVARSKE
SVETI GEORGIJE
NOVOSTI
CRKVENI KALENDAR
ARHIJEREJSKO NAMESNISTVO KOTORVAROSKO
EPARHIJA BANJALUCKA
MANASTIRI EPARHIJE
USTROJSTVO SPC
ISTORIJA PRAVOSLAVNE CRKVE
SPC
DECIJE STRANE
MOLITVENIK
SAVETI I POUKE
PESME O BOGU I RODU
IMENOSLOV
Clubs and Groups
Youth Activities
OBICAJI
VERA
BILTEN HRAMA
PRILOZNICI
PRAVOSLAVNE VEZE
KONTAKT

Шта је вера?

Вера је тврдо чекање онога чему се надамо, и доказивање онога што не видимо али осјећамо.Верујем, јер постоји Бог, и постојим ја и свет око мене, Верујем јер сам живи дио једног чудесног свијета који је изронио из Вечности, унесен у бескрај и креће се ка Вечности.Верујем, јер имам живу разумну душу, чија ће суштина не може свести ни објаснити ничим од свега сто постоји у видљивом свијету. Мисао је бржа од свијетлости, шира од Васионе, продорнија од муње. А душа и мисао дар су шовијеку од Бога.

Верујем, јер свијет је прожет вијечним Моралним Законом Божијим, законом склада, пропорција и реда. Тај закон је: У Васиони поредак, у природи склад а у сваком човијеку урођени Закон Добра.
Верујем, јер у овом свијету све има свој почетак. Наука броји године Сунцу, Земљи и Мјесецу, Звијездама и цијелој Васиони. Све је значи почело, све има свој Први Дан, све је створено. А Творац свега је сам Бог, и може бити само Бог а не било какав случај. Свет и човијек дело су Свесмисла и Скалада - Бога.

Верујем, јер је Спаситељ Господ нас Исус Христос дошао у свијет, чекан вековима, предсказан Светим Пророцима, па је Његово рођење од Духа Светога и Марије Дјеве, Његова проповјед, Његова голготска смрт и Његово Васкрсење из мртвих, испуњене.
 
О тајни вере

Шта је права вера?

Права вера је вера у једнога Бога у Тројици, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Бог је Биће без почетка и без краја. Он је Дух који се не види, али је свуда присутан, све види, све зна, све може, о свему брине. Бог је пун љубави према свим људима и свима створењима.

Ко је Бог?

Права вера, вера православна открива нам и јавља велику тајну да је Бог не само један него и тројичан. Бог је Света Тројица: Бог Отац, Бог Син, и Бог Дух Свети. То нису три Бога, него само један, јер Три Божанске Личности имају једну исту суштину, као и једну љубав, једну мудрост, један живот и све неизмерно богатство божанских вечних сила и енергија. У Име тога јединога Бога се ми крштавамо. Ту своју веру у једнога Бога Оца и Сина и Духа Светога ми исповедамо сваки пут када ставимо на себе знак часнога Крста. Када се крстимо, ми саставимо три прста десне руке да назначимо да је нераздељива Тројица - један Бог.

Какав је Бог?

Бог је Љубав. Несебична Љубав. И пре стварања света Бог Отац није био сам (као што то уче верске вође Јевреја и мухамеданаца), него је волео Сина и Духа Светога. А Син је волео Оца и Духа Светога. Свети Дух је волео Оца и Сина. То значи да је Бог Љубав од вечности, не само у времену. Света Тројица служи нам за пример како и ми, људи, који смо створене личности, и различити по народности и образовању, можемо уз помоћ Божије Љубави да постанемо једно богочовечанско Тело, тј. Црква, а да при том сједињењу не изгубимо посебне одлике сваке личности.

Ко је човек?

Човек је украс свих Божијих створења. Бог га је обдарио својим ликом и подарио му моћ вечног живота. Створио га је од разумне душе и дивног тела, да би тело служило разумној души, а обоје да би постало храм животворне Тројице. Као што Бог није сам, тако ни човек није сам, него има безброј браће и на небу и на земљи.

Ко су небеска браћа човекова?

На овом видном небу постоје сунце и месец и безбројне звезде које тајанствено трепере и својим немуштим језиком сведоче да је Бог заиста Светлост, Љубав и Лепота. Али постоји и једно друго небо, невидиво. То небо могу видети само људи видовитог ума и чиста срца. Као и Бога, свога Творца, који у њему обитава. То невидиво небо по природи је духовно; то и јесу небеска браћа човекова: Серафими и Херувими, Архангели и Ангели и остале бестелесне Силе небеске. Те бестелесне Силе небеске пуне су љубави и светлости Божје, оне непрестано Бога славе и јављају људима вољу Божију.

Ко су земаљска браћа човекова?

Сви људи су земаљска браћа човекова. Сви људи су међусобно браћа јер имају једног Оца, Творца свих створења. Браћа су и зато што имају једну природу човечју и исте прародитеље Адама и Еву. Човек је у сродству и са свим осталим створењима, од најсићушнијих до највећих, од атома до звезда. Јер на свему што постоји присутан је исти печат стваралачке силе и славе Божје, све је сведок исте Мудрости Божје. Бог нас милује својом вечном Љубављу преко свих створења видљивих и невидљивих. Све што постоји зрачи љубављу и подстиче нас на љубав.

Шта је Откривење Божје?

Откривење је све оно чиме се Бог јављао од памтивека и чиме је откривао људима своје неизрециве тајне и своју вољу. Сва творевина је богојављење; сва створења сведоче и откривају славу и силу Божју, наравно онима само којима ум није помрачен и срце нечисто. Особито је Бог откривао своју Љубав и своју свету вољу преко светих Архангела и Ангела и преко богонадахнутих светих људи: Пророка, Апостола и Светитеља. И на крају преко Сина свог Јединородног, Христа Господа.

Шта је Библија или Свето писмо?

Библија или Свето писмо је Књига над књигама. То су свети списи богонадахнутих људи Божјих, у којима су они записали истине и тајне које је Бог открио људима. Свето писмо је записано Откривење Божје. Дели се на Стари завет и Нови завет.

 

Нови Завет

Како почиње Нови завет?
Нови завет почиње родословом по телу Господа Христа и Његовим Рођењем. Његово Рођење благовести Архангел Гаврило поздрављајући Пресвету Деву небеским поздравом: "Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!"

Ко је владао Јудејском (Израилском) земљом у доба када се Христос родио на земљи?
Јудејом је владао цар Ирод, који је био у зависности од римског императора Августа.

Како су се звали родитељи Пресвете Богородице Марије?
Звали су се Јоаким и Ана. Њихова имена спомињемо на крају сваке Литургије. Празник светог Јоакима и Ане је дан после празника Рођења Богородице (Мала Госпојина). Значи 8. септембра по старом календару (21. септембра по новом).

Шта се догодило на Благовести?
Благовести - то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос.
Пресвета Дева Марија је пристала на то тек пошто је проверила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити девојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Она је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог Ангела. Зато није била лаковерна, као наша прамати Ева.
На празник Благовести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин грех непослушности. Ева је употребила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употребила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула: "Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој речи! " Благовести се празнују 25. марта по старом (7. априла по новом) календару.

Где се родио Спаситељ?
Родио се у Јудеји, у граду који се зове Витлејем, недалеко од Јерусалима, као што су и прорекли древни Пророци.

Шта значи име Исус?
Име Исус је с неба даровано и откривено речима Архангела Гаврила упућеним чедној Деви Марији: "И надени му име Исус". То је Име узвишеније од сваког имена, без кога се ниједан човек и ниједно створење не може спасти. Име Исус значи Спаситељ.

Ко је први посетио и препознао новорођенога Христа Бога?
То су били три Мудраца са Истока. Они су ишли за дотад невиђеном звездом. И светлост те чудесне звезде зауставила се над пећином у Витлејему где се родио Христос. Они су у Њему препознали Цара небеског и поклонили Му се до земље. Мудраци су дали Христу дарове: злато, тамјан и измирну.

Шта су певали ангели на небесима кад се родио Богочовек?
Певали су радосну песму: "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља"

Ко су били Мудраци са Истока?
Мудраци су били учени људи који су посматрали звезде и по њима предсказивали будућност.

Шта је тражио лукави цар Ирод од Мудраца?

Да му јаве где се тачно налази новорођени Христос, Цар небески, да би Га убио. Међутим, Мудраци су се вратили другим путем, не желећи да испуне његову заповест.

Куда су отишли праведни Јосиф и Богородица Марија са малим Христом?
Они су кришом побегли у Египат, да би се избавили од Ирода. Ирод је, тражећи да убије малог Христа, побио четрнаест хиљада невине витлејемске деце. То су били први мученици за Христа: и прва света жетва за Небеско царство Христово, Царство живота и радости без краја.

Ко је био побожни старац Симеон?
Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њемује Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.

Зашто је мали Христос, кад му је било осам дана, однесен у јерусалимски храм?
По Мојсијевом Закону, свако новорођено мушко дете морало је бити обрезано. Обрезање је био знак старозаветног савеза са Богом. Господ Христос се обрезао да би показао да Он није дошао да разори Закон и Пророке, него да их испуни; обрезање је такође сведочанство да је он истински човек, не само Бог. Испунивши Закон Господ је нама оставио духовно обрезање, обрезање срца - свету тајну Крштења, за које је телесно обрезање била само припрема. Обрезање Христово се празнује 1. јануара (14. јануара по новом календару).

Који пророк је непосредно припремио људе за долазак Сина Божјег?
То је био дивни Јован Претеча. Он је проповедао у пустињи долазак Спаситеља света речима: "Покајте се, јер се приближи Царство небеско. "

Где је живео и чиме се хранио свети Јован Крститељ?
Јован Претеча, који је крстио Христа у реци Јордану, живео је у пустињи као испосник. Хранио се пустињским биљем и дивљим медом.

Како је он завршио свој живог?
Пошто је Јован Крститељ прекорео цара Ирода за женидбу са својом снахом, царица Иродијада га је мрзела и наговорила је цара да одсече главу светом Јовану. То је он и учинио, погубивши овог највећег човека рођеног од жене, како за њега каже сам Спаситељ, и највећег пророка. Његове мученичке смрти ми се сећамо на дан Усековања главе светог Јована Крститеља (29. августа по старом, 11. септембра по новом календару). Из великог поштовања према строгом испоснику и мученику Јовану Претечи, тога дана сви православни строго посте.

Шта је рекао св. Јован Крститељ кад је први пут видео Господа Христа?
Рекао је пророчке речи: "Гле, Јагње Божје које носи грехе целога света. "

Свети Јован Крститељ је знао да је Христос без греха и да нема потребе да буде крштен (погружен у воду), зашто га је ипак крстио у Јордану?
Христос је двоструко безгрешан: и као Бог и као Човек, рођен од Пречисте девојке. Али је добровољно хтео да се понизи и да дође на крштење, као да је грешан - "да испуни сваку правду", како Сам каже Претечи. И баш у моменту тог добровољног понижења јавила се слава Божја, јавио се Бог на водама реке Јордана.

Како се јавио Бог на Јордану?
Кад је Јован погружавао Христа у воде реке Јордана, чуо се с небеса глас Бога Оца: "Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи ". У Јордану је стајало друго Лице Свете Тројице, Син Божји, као Богочовек, а над Сином Божјим лебдео је Дух Свети у облику светлоснога голуба. То је било Богојављење. Ту се јавно открио Бог као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Бог се јавио и васељену просветио. Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.

Чиме је Ђаво кушао Христа?
Прво кушање је било хлебом. Христос је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. Огладнео је веома. Тада Му приђе кушач и рече: "Ако си Син Божији, реци да ови каменови постану хлебови". Али је Христос на то одговорио Ђаволу: "Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих. " Многи због земаљског пролазног хлеба продају душу Сатани и забораве на вечни хлеб, Реч Божију, која је Хлеб живота. Друго кушање је било чудотворством. Ђаво је одвео Христа на врх јерусалимског храма и рекао Му: "Ако си Син Божији, баци се доле; јер је написано да ће Бог "Ангелима својим наредити за Тебе, и на рукама ће те носити, да где не запнеш на камен ногом својом". Али му Христос одговори: "И то је написано: Не искушавај Господа, Бога свога". Треће искушење је било влашћу земаљском. Ђаво је одвео Христа на високу планину и показао Му сва царства овога света и рекао Му: "Даћу ти све ово, ако паднеш и поклониш ми се". Христос му је одговорио: "Одлази, Сатано; јер је написано: Клањај се Господу Богу своме и Њему јединоме служи ". Иста ова три искушења ставља Сатана пред сваког човека и све људе свих времена: искушава их слашћу (уживањем), чудотворством и влашћу. Само верни Христу способни су да им одоле и да му одговоре: Одлази од мене, Сатано! Господу Богу моме се клањам и њему јединоме служим!

 

О Исусу

Зашто се Господ Исус Христос назива Богочовек?
Господ Исус Христос јесте Богочовек јер има у себи две природе: божанску од Бога Оца и човечанску од Своје Мајке, Пресвете Деве Марије. Она је Бога родила у човечанском телу. По речима Светих Отаца Четвртог васељенског сабора (451. г.) божанска и човечанска природа су се у једном и истом Христу, Сину Божјем Јединородном, сјединиле "несливено, непромениво, неразделиво, неразлучно ". Христос је стога истовремено Бог и Човек, зато се и назива Богочовек.

Колико је било Апостола и који су први били позвани?
Било је дванаест Апостола. Првозвани је био апостол Андреј, а затим његов брат Петар (који се раније звао Симон). "Апостол" је грчка реч и значи - Христов изасланик, проповедник Христа и Његове божанске науке.

Које је прво чудо учинио Христос?
На свадби у Кани Галилејској претворио је воду у вино. То прво чудо Христос је учинио на молбу Пресвете Богородице и њиме тајанствено призвао све људе на препород и преображај. Као што се Његовом речју вода претворила у вино, тако се и људи, силом Његовог Светог Духа и вером, могу променити од старих у нове, од смртних у бесмртне, од огреховљених, у здраве душом и телом. Овај догађај о вину чита се младенцима на Венчању. Тиме их Црква подсећа да су они у светој Тајни Брака призвани на нови живот у Христу Исусу; да су призвани да "воду" свог пролазног живота претворе, вером и љубављу, у "вино" вечног живота, тј. да претворе брак од пролазне везе у Свету Тајну Божију. Зато нема правог брака без венчања у Цркви.

Шта је учинио Христос са трговцима у храму?
Бичем је истерао трговце из храма, јер је храм Божији дом молитве, а не трговине. Тиме је показао да се са вером и са Богом не може и не сме трговати.

Шта је Христос рекао жени Самарјанки о молитви?
Јевреји и Самарјани (мешани народ од Јевреја и староседелаца многобожаца) веровали су да је место за молитву само храм у Јерусалиму, односно у Самарији. Христос као Бог унапред је знао да ће се Његова Црква проширити на све народе света. Зато је рекао Самарјанки на Јаковљевом кладенцу: "Доћи ће време, и већ је настало, када ће се прави богомољци молити Богу духом и истином, јер Отац хоће таквих богомољаца. Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле. "

Како је Христос исцелио царевог чиновника?
Христос му је рекао: "Иди, син је твој здрав".

Како је Христос исцелио губавога?
Неизлечиви губавац веровао је да га Христос може излечити и узвикнуо је: "Господе, ако хоћеш, очисти ме". Христос му је одговорио: "Хоћу, очисти се!" И губавац је постао здрав. Значи, Бог очекује веру од човека, да би му помогао. Ко верује биће спасен. Све што није од вере, грех је. Вера је неуништива снага у човеку. Ономе који истински верује у Христа и Његову чудотворну и исцелитељску моћ, све је могуће. То је основна порука Христова у Новом завету. Ко има вере макар колико зрно горушично, у стању је да премешта читаве планине невоља и патњи, да се ослободи од сваког зла, болести и беде. Та истина Новог завета је потврђена безброј пута у историји, и свакодневно се потврђује до дана данашњега.

Како су Христа примили у Његовом родном граду Назарету?
Примили су Га испочетка лепо, али кад им је рекао истину разљутили су се на њега и хтели да Га баце у провалију. Они нису имали вере у Њега као Сина Божјег, а душе без вере су мртве душе, неспособне да виде истину Божју, у Христу људима откривену.

Како је Христос исцелио узетога?
Он је рекао узетоме (парализованом): "Опраштају ти се грехови твоји". И на многим другим примерима у Новом завету Господ је показао и открио да је грех у човеку узрок и телесних и душевних болести. Што значи: нема човеку правог исцељења и оздрављења без исцељења од греха, без дубоке вере и покајања.

Шта је казао Христос о суботи?
Субота је у Старом завету била дан одмора: по четвртој заповести Божјој - То је дан посвећен Господу Богу. То је био дан учествовања у радости Божијег стварања и дан покоја од шестодневног труда. Као и све остало у Старом завету, и субота је била припрема за пуноћу Новог завета, за радост новог Божијег стварања - Христовог Рођења и Васкрсења. Субота је створена ради новог Човека, васкрслог, и ради новог дана одмора, Дана Господњег, дана Христовог васкрсења - недеље. Христос је био господар и од суботе, као Богочовек, зато је Он и у суботу делао дело спасења и чудесно исцељивао. Фарисејима, који су због тога хулили на Њега и били окамењеног срца, као и данашњи суботари, Он је рекао: "Није човек створен ради суботе, него субота ради човека".

Шта су Блаженства?
Христос је у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и узлазе Ангели. Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога. Девет блаженстава гласе:
1. Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.
2. Блажени су тужни, јер ће се они утешити.
3. Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу.
4. Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.
5. Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.
6. Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видети.
7. Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати.
8. Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
9. Блажени сте кад вас, Мене ради, руже н прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Радујте се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас."

Коме је Господ Христос рекао: "Ви сте со земљи... Ви сте светлост свету"?
Христос је ове речи упутио својим првим ученицима, Апостолима, а после њих и преко њих и свим хришћанима свих времена.

Које су две највеће заповести?
Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести:
1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.
Нови завет је савршенији од Старога у поимању љубави и према Богу и према ближњем. То није никако чудо, јер се у Новом завету и Бог савршеније открио, и савршенијег човека показао и створио. Бог се јавио као Љубав: Отац и Син и Дух Свети. Поставши Богочовек, Син Божији је показао и открио да је и човек створен да буде нешто савршеније од човека - богочовек. А за поимање и стварање тога је неопходна дубља и шира вера и бескрајнија љубав.
Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност.
Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34).
Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе "што је Он за нас душу своју положио ". Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.

Христос као чудотворац?
Једино Бог чини чудеса. Христос је Бог у људском телу, зато је сасвим природно да Оп чини чудеса: Он је истерао ђавола из душе бесомучнога, дао вид слепорођеном човеку, васкрсао из мртвих Јаирову кћер, па сина јединца Наинске удовице, а на Лазареву суботу подигао из мртвих свога пријатеља Лазара који је већ четири дана лежао мртав у гробу.
Христос као Богочовек је над законима природе, јер Он је Творац природе. Кад је Он заповедио ветру да престане - бура на мору се одмах утишала. Господ иде по таласима мора и не тоне. Он са пет хлебова може чудом умножавања да нахрани десет хиљада људи.

Шта значе речи Христове: "Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богаташу ући у Царство небеско"?
То значи да је богатом човеку тешко савладати своју себичност, а себични људи не могу ући у Царство небеско. Богаташ није само онај који има материјално богатство, него и онај који је стекао знање и горди се њиме. Таквом је још теже стећи смирење и ослободити се гордости, тј. постати "сиромашан духом". Али и један и други богаташ могу бити спасени: први ако несебично дели милостињу сиротима, а други ако се одрекне знања које надима и пригрли смирену мудрост Свемудрога Христа.

Шта је рекао Христос о плаћању пореза цару или држави?
Христос је рекао: "Подајте Богу божије а цару царево". То значи да треба да дамо Богу цело своје биће, душу и тело, а цару (властима), да дајемо новац (пошто је новац кован са ликом царевим) и дужно поштовање. Новац припада држави, зато и плаћамо порез држави, душа и тело припадају Богу, јер су створени по лику и подобију Божијем. Зато се треба увек, по речима Апостола, "већма покоравати Богу него људима" (Дела Апостолска, глава 4, стих 20).

Ко је дочекао Спаситеља у Јерусалиму на Цвети?
Сав народ је са одушевљењем клицао Христу, јер су чули како је васкрсао из мртвих Лазара из Витаније. И деца су клицала Христу и махала Му палмовим гранчицама (ми Срби, пошто немамо палме, на тај дан дочекујемо Христа са гранчицама врбе. Зато се тај празник код нас зове Врбица. Врбица и Цвети падају на крај Ускршњег поста, недељу дана пре Ускрса).

Када је била Тајна вечера?
Христос је на Велики четвртак сабрао своје Апостоле у једну собу у Јерусалиму и ту обавио Тајну вечеру. На њој је Господ учинио највеће чудо: претворио је хлеб у своје Тело, а вино у своју Крв. Онда је Он причестио све своје Апостоле. Али у једног од њих среброљупца, званог Јуда Искариотски, ушао је ђаво и он је изишао и издао Христа за тридесет сребреника.

Шта је Христос рекао на Тајној вечери кад је благословио хлеб?
Христос је рекао својим Апостолима (и хришћанима свих времена); "Узмите, једите, ово је Тело моје које се ломи за вас, ради опроштења грехова".

Шта је Христос рекао на Тајној вечери кад је благословио Чашу вина?
Рекао је: "Пијте из ње сви; ово је Крв моја Новога завета која се лије за вас, и за многе, ради опроштења грехова ".

Како се зове Света тајна коју је Христос установио на Тајној вечери?
Зове се Света тајна Причешћа или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. Нема хришћанског живота без Св. Причешћа Телом и Крвљу Христа Господа. Они који се достојно хране Телом и Крвљу Христовом осигуравају себи бесмртност и живот вечни. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој с&..............

 

 

Свети Сава

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се
вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.

 

ХИМНА СВЕТОМ САВИ

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
Пред престолом Творца!


Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!


Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


КРАЉ НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Пред Савиндан, 1912.


ПЈЕСМА СВЕТОМ САВИ

У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања;
подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.
Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива'
неколико прије дана.
Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан прошли
у бригама исплакали.
Књаза Растка нигдје нема,
- ка' прогутан земљом да је -
гдје је поша', куд се дио,
досад нико не дознаје.
Није ли га прогутао
вал Мораче ил' Рибнице,
на чамчићу ловећ' рибу
испод града и Горице?!
Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?
Да л' је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!
Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути ...
Гдје је онај дивни момак,
ка' звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка' соко летијаше?
Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?
Њемило је зам'јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале ...
Свако тражи, распитује
гдје је Растко? - Растка није;
да л' га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?
У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,
књиге, стр'јела, мач и копље
и од'јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује ...
Многобројни слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал' не знају ништа рећи,
него горко јадикују ...
Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,
обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена
и ријечи чуо ове:
"Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет' ти тугу вељу,
и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!
Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!
Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс'јева ...
Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут' там' нећу
ни глас моме добром хату ...
Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица ...
Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.
Њој је име, свето име -
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.
Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;
у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света
милост за род просим твоју!
О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек' анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!"
Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:
"Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;
сам сам парче све по парче
скупља' ове краљевине,
и подига' пред свијетом
њезин углед у висине ...
А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ' ће
краљевства ми величина.
Два ће сабљом да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевство ми опасати
с добрим редом и са слогом.
Слава теби, Боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!"
Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,
но је роса од блаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече...


* * *

 

 

Жичка беседа Светог Саве о правој вери
у преводу владике Атанасија (Јевтића)

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги
Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити
користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и ТројициЈедносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи ладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру
божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено
сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима ваши.

 

Шта је црква

Шта је Црква и која су њена својства?
Црква је свеобухватна Тајна света и живота. По речима св. Григорија Нисијског, већ је стварање света био тајанствени почетак стварања Цркве; дејством и присуством у њему вечног Слова (Смисла) Божијег. То дејство и присуство још је израженије у настанку човека као словесног (смисаоног) бића, силом Духа Божијег; такође у сталном Божанском Промислу о човеку и свету, нарочито о Изабраном народу Божијем. Када је пак дошла пунота времена, посла Бог то вечно Слово своје, Сина свога Јединородног, да преко Њега и у Њему подари свету и човеку спасење, савршенство и Пуноту живота. Његовим оваплоћењем и целокупним богочовечанским делом коначно је обликована и утемељена Црква Божија. Она је његово Тело а он њена вечна Глава. И као што је Света Тројица један Бог, и један је Исус Христос Спаситељ наш, тако је и Црква Божја једна, света, саборна и апостолска. Све твари и сва бића призвани су да уђу у ту једну Цркву, да њоме и у њој истински "узрастамо у Онога који је Глава - Христос" (Еф. 4,15).

Како почиње историја Новозаветне Цркве?
Историја Цркве Божије почиње проповедањем и страдањем Апостола. Њене прве свете странице су описане у "Делима Апостолским" (написао их је свети Евангелист Лука, који је био и први иконописац - насликао је икону Мајке Божије са Богодететом Исусом). У Делима Апостолским је описано и мучеништво за Христа Св. Архиђакона Стефана и Апостола Јакова, Брата Јована Богослова. Од тада па до данас и до краја века и света, мученичка крв је била и остала семе за нове хришћане. Започета силаском Духа Светога и делима Апостола, историја Цркве се наставља забележена у безбројним житијама о подвизима Светих и Мученика кроз векове. Историја Цркве и Еванђеље Христово се и данас пишу, и писаће се непрекидно до краја света и века. Али не пером и мастилом, него дејством Духа Светога, који обједињава вером, подвизима и саможртвовањем препорођене и просвећене душе.

Поред "Дела Апостолских", где су још описани проповед, дела и учење Светих Апостола, као и оснивање првих хришћанских Општина?
О свему томе нам сведоче Посланице Светих Апостола, особито четрнаест посланица Апостола Павла; он је прво био гонитељ хришћана, а пошто му се Христос Господ јавио на путу за Дамаск - један од највећих благовесника истине Христове свих времена. Дивне Посланице су нам оставили и Апостол Петар (две), Апостол Јован (три Посланице и Откривење Јованово) и Апостоли Јуда и Јаков. Све те Посланице су органски део Новог завета и продужење четири Еванђеља, у којима је описан живот Господа Христа.

Ко је продужио проповед и дело Светих Апостола у свету?
Продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе, апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.
Апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Сви хришћани су позвани да буду апостоли Христови, да буду со и светлост свету; да буду сведоци Христови - речју, делима, а ако затреба и мученичком крвљу. Јер Народ Божији је чувар вере православне ако би висока јерархија затајила.
Избор и посвећење у православну јерархију иде одозго, са неба. Лично Христос је изабрао дванаест Апостола. Они су, касније, изабирали прве епископе, а епископски сабори су изабрали нове епископе. У ствари, Христос Духом Светим и даље позива у апостолску службу Своје изабранике - преко Архијерејских сабора. Значи, Православна Црква је Јединоначалије Свете Тројице, Божије Царство на Земљи. Али напоменимо одмах још ово: наш Цар и Бог, Исус Христос, био је на Земљи радник, дрводеља. Он је дошао са неба да нас ослободи од свих комплекса: најужаснијег комплекса страха од смрти, Својим васкрсењем, као и најсмешнијег комплекса школских диплома, Својим указивањем љубави према свима, јер сваки човек је незаменљив уникат, без обзира на степен образовања или необразовања.
Супротно од Цркве православне, избор у демократијама иде одоздо, од већине гласача. Маса бира свог делегата и уздиже га у фотељу парламента или у владу.

Шта је Свето Предање?
Апостоли нису све записали што је Господ говорио. Јер, по речима вољеног Христовог ученика Евангелиста Јована, кад би се све записало што је Исус учинио, ни у цео свет не би могле стати написане књиге. Многе ствари и тајне Апостоли су усмено предали и сачували, а то се као Свето Предање преносило усмено са поколења на поколење. Тако је на пример сачуван обичај окретања према истоку за време молитве, знак крста, поштовања икона и сл. Свето писмо је записано, а Свето Предање незаписано Свето Откривење. Свето Предање је присуство Духа Светога у свима поколењима православних, до краја света и века, без обзира на њихов број; оно је плод тајанствене сарадње Духа Светога са духоносним људима. То живо и животворно Свето Предање, које собом обухвата и писану Божју реч и незаписано искуство светих људи, особито је посведочено у делима Светих Отаца. Цркве, црквеним канонским Правилима, одлукама Васељенских сабора и њима потврђених, помесних сабора Цркве.

Ко су били први гонитељи хришћана?
То су били јеврејски првосвештеници и кнезови који нису поверовали у Христа као Бога и Господа и обећаног Спаситеља. Ускоро су хришћане почели да гоне и многобошци на челу са римским царевима. Римски цареви су захтевали од хришћана да се клањају многим боговима, а и њима самим као божанствима. Хришћани се нису хтели клањати никоме другоме сем Христу, једином истинитом Богу. Зато су они били бацани пред звери, мучени, разапињани- и убијани. То страшно гоњење хришћана трајало је све до св. цара Константина који је Миланским едиктом прогласио слободу хришћанске вере (313 г.). Тада почиње нови хиљадугодишњи период живота Цркве Христове. Име Христово се проповеда и на Истоку и на Западу и на Северу и на Југу. Многи народи су у том периоду примили хришћанску веру. Црква је, и поред унутрашњих и спољашњих тешкоћа, које никад нису престајале, уродила дивним плодовима и обогатила Царство небеско безбројним светитељима, подвижницима, мученицима, дивним књижевним делима, величанственим храмовима, иконама и фрескама.

Шта су Васељенски сабори?
То су скупови Светих Отаца и учених богослова из целога хришћанског света, на којима се расправљало о основним питањима вере и црквеног живота. Свети Оци, епископи Цркве, на тим Саборима су бранили православну веру од јеретичких заблуда и лажних учења. Кад је престало спољашње гоњење Цркве, онда су се појавили унутрашњи непријатељи вере, лажни учитељи (звани јеретици), који су покушавали да разоре једину, свету, саборну и апостолску Цркву и пуноту истине у њој. Црква је такве на Васељенским саборима осудила. Поред тих свеопштих Сабора било је и Помесних сабора. Њих су сазивале поједине помесне Цркве. Одлуке многих од тих Сабора касније су признате на Васељенским саборима као општеважеће за целу Цркву. Васељенски сабори су били и остали највиша власт у Православној цркви.

Који је први Сабор у историји Цркве?
Први Сабор је сазван још у апостолско време у светом граду Јерусалиму (51. г.). Он се зове Апостолски сабор. На том сабору, надахнути Духом Светим, Апостоли су донели одлуку да обрезање није обавезно за оне који из многобоштва долазе да се крсте. Од њих се тражи да се чувају само од идолских жртава, од блуда, да не једу месо удављених животиња и животињску крв. Одлука Апостолског сабора почиње речима: "Изволи се Духу Светоме и нама ... " То значи да је Црква непогрешива само онда када је верна Духу Светоме и када саборно доноси своје одлуке.

Колико је било Васељенских сабора и које су одлуке донели?
Било је седам Васељенских сабора, а Помесних много више, и то до најновијих времена (одлуке неких од Помесних сабора, и ранијих и новијих, имају васељенски значај, самим тим што их је цела Православна црква прихватила као своје). На Првом и Другом васељенском сабору, сазваним у Никеји (325) и Цариграду (381), Свети Оци су борећи се против Арија и духобораца, саставили сажето Исповедање вере, звано Символ вере, који и данас читамо и певамо на свакој Св. Литургији.
На Трећем васељенском. сабору (431. г. у Ефесу) Свети Оци су посведочили да је Пресвета Дева Марија заиста Богородица, јер је Бога родила у човечанском телу. Они, заједно са светим Апостолима и свима Светима, исповедају једног и истог Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, а од Духа Светог и Пресвете Деве у времену.
На Четвртом (451), Петом (553) и Шестом васељенском сабору (680) богомудри Оци бране од монофизита и монотелита и посведочују исто оно што и сви претходни Сабори: да је Богочовек, савршени Бог и савршени човек, у двема природама и са две воље и енергије, божанском и човечанском. То се види у Гетсиманској грани, где се Христос потресно моли: "Оче, ако је могуће да ме мимоиђе Чаша ова"... Ту је дошла до израза и човечанска воља у Христу. Јер по својој вољи човек, природно, не жели да умре.
Седми васељенски сабор (787) потврђује исту ту истину о Господу Христу и Његовом оваплоћењу (учовечењу), али овога пута кроз одбрану поштовања светих Икона: прво Његове Иконе, па онда и осталих икона: Богородице, Ангела и свих Светих. Иконоборци су, наиме, тврдили да је поштовање икона - повратак у идолопоклонство. Међутим, Свети Оци су објаснили и показали да се хришћани не клањају дрвету на коме су иконе насликане. Они преко иконе изражавају своје поштовање и љубав према прволику, према ономе ко је на њима насликан. Иконе су Еванђеље у бојама, веронаука за очи. Њима се освећује човеково око и открива Лепота Божјег лика. Оне су, и то је најважније, сведочанство да је Бог заиста постао човек, да би човек могао да се спасе од ђавола, греха и смрти и да, најзад, постане Бог по благодати. Поштујући и целивајући свете иконе ми одајемо преко њих поштовање Христу и Светима у којима обитава Бог. Тако на иконама ми видимо колико је "Диван Бог у светима својим." Иконе су застава Православне цркве, знак препознавања међу свим неправославним хришћанима и верама. Зато они који не поштују свете Иконе, показују да не знају дух Светог писма и да, скривено или јавно, не верују да је Бог постао човек. Но иконе не могу и не смеју бити сликане било како: оне треба да буду сликане у духу Еванђеља и сагласно многовековном искуству светих иконописаца православне Цркве (потврђеном и разрађеном у православној Византији, у Србији Немањића, у православној Русији и другде.).

Да ли је било још Васељенских сабора?
Многи прихватају, и не без разлога, као Васељенски и Сабор одржан у Цариграду за време св. Фотија, патријарха цариградског (867. г.) н

Православна црква данас

Поред Српске цркве, које још помесне Православне цркве постоје данас у свету?
Једина, света, саборна (католичанска) и апостолска Црква православна, присутна је данас на свима континентима и својим присуством и апостолским радом сведочи Еванђеље свима народима, испуњавајући тиме Христову заповест: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа... "

Поред Српске цркве, данас постоје у свету још и ове помесне Православне цркве и патријаршије: Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Бугарска, Румунска, Грузинска, Кипарска, Албанска, Чехословачка, Пољска, Финска, Јапанска. Милиони и милиони православних верника који њима припадају верују у истога Бога Оца, Сина и Духа Светога, крштавају се онако како верују, труде се да живе онако како се крштавају; причешћују се Тела и Крви Христове на истој Тајној вечери са Апостолима, мученицима и светима свих времена, јер "Исус Христос је исти, јуче, данас и довека ". (Посланица Јеврејима, глава 13, стих 8). Сви су они чланови једног истог Тела Богочовека Христа, представљају један исти изабрани Народ Божији. У том изабраном Народу Божијем нема и не сме бити "Јеврејина ни Јелина, роба ни слободњака, мушког ни женског, јер смо сви ми једно у Исусу Христу" (Посланица Галатима, глава 3, стих 28).

Шта је то православна Дијаспора?
Реч "дијаспора" значи "расејање". Православну дијаспору (расејање) сачињавају они православни верници који су расејани, ближе или даље од својих матица помесних Цркава, по целоме свету. Најбројнија православна дијаспора се налази данас на америчком континенту (око шест милиона православних хришћана). Бројна је дијаспора у земљама Западне Европе, Канаде, Африке, Азије и Аустралије. Међу православнима у дијаспори најбројнији су они руског, грчког и српског порекла. Српска црква има своје епархије, ван граница наше земље, у Румунији и Мађарској, Западној Европи, Америци и Аустралији; има по једну парохију чак и у Африци (Јоханесбург) и на Новом Зеланду.

Присуство православне дијаспоре утиче благотворно и на народе међу којима и са којима православни заједнички живе. Тако данас имамо многе Немце, Французе, Енглезе, Американце и др. који су пригрлили древну и вечно нову веру својих праотаца; јер и они су некад били православни, у границама Западне цркве, све до XИ века. Тако, примајући Православље, они се у ствари само враћају себи самима, својој хиљадугодишњој православној прошлости, која је доцније била замрачена неправославним наносима.

Која је данас мисија Православне цркве у свету?
Мисија Цркве у савременом свету је истоветна са њеном исконском мисијом. Црква је позвана и данас као и увек, да чува чисту и неискварену веру Божијих Пророка, Апостола и Светаца; да сведочи њену Пуноћу Истине пред онима који су, из разних разлога, ту Пуноћу вере изгубили у мањем или већем степену; да иде међу све народе и све расе, крштавајући их у име Оца, Сина и Светога Духа, и учећи их да држе све оно што је Господ заповедио људима.

Да ли је Православна црква - мисионарска Црква?
Црква Христова је мисионарска по својој природи. Кад би престала да буде мисионарска, она би престала да буде Црква; била 6и само по имену жива, а у ствари би била мртва (Откривење Јованово, глава 3, стих 1). Призивање и послање Цркве је да стално позива на покајање све оне људе и народе који су већ примили Христову веру да би били "со земљи" и "светлост свету". То је њена унутарња мисија, која не сме никад да престане. Јер по речима самога Христа, ако со обљутави, чиме ће се земља, тј. људи - осолити? Христос позива све хришћане свих времена: "Тако да засија светлост ваша пред људима, да би видели ваша добра дела и прославили Оца вашега који је на небесима " (Еванђеље по Матеју, глава 5, стих 16).

Остварујући ту своју унутарњу мисију, Црква полаже сигурне темеље и својој спољашњој мисији, без које је такође Црква незамислива. Ту своју спољашњу мисију Црква остварује данас својим благодатним присуством у свету, својом дијаспором и својом проповедничком делатношћу међу свима народима, које још увек није просветлила светлост Христовог Еванђеља.

Да ли Православна црква има данас своје мисионаре међу некрштеним народима?
Велика је била мисионарска делатност Цркве Христове у првих десет векова њене историје; ништа мања није ни њена проповедничка делатност у овом другом миленијуму. Велику апостолску ревност у средњем веку показала је Византијска црква. Резултат те ревности било је, између осталог, покрштавање словенских народа. У новија времена ту апостолску улогу преузела је православна Русија. Она је дала велике Просветитеље. Да поменемо најпре св. Стефана Пермског просветитеља Пермске земље, зарасле у коров незнабоштва (XИВ век). У приближно исто време су проповедали Православље у Финској преподобни Сергије и Герман, оснивачи Валаамског манастира (Православна финска црква их има за своје заштитнике). У последњих неколико векова Руска црква је имала своје мисионаре у Сибиру и Кини, међу Ескимима (Алеутима) на далеком северу, и у Јапану. Најпознатији проповедници Еванђеља из овог времена су били св. Николај Касаткин, просветитељ Јапана и оснивач Јапанске цркве, и преподобни Герман Аласкински, који је живео и проповедао међу далеким Алеутима (XИX в.). Преподобни Герман је проглашен за просветитеља Аљаске и Америке (1970. г.).

Између два рата је и Српска црква имала своју мисију у Чехословачкој, на челу са Митрополитом Јосифом и Оцем Јустином (Поповићем). Резултат тог мисионарског рада је данашња Православна црква у Чешкој и Словачкој.

Црква православна има и данас своје Мисије и мисионаре у Кореји, као и у Африци - у Уганди, Кенији, Заиру, међу народима црне боје. На том благословеном послу се нарочито труде Грчка Црква и Александријска патријаршија, под чију духовну власт припада Афрички континент.

Сви православни хришћани су дужни да ревнују и да проповедају Име Христово, свуда и на сваком месту, речју, делом и животом. Ако сви нису у стању да иду у далеке земље да проповедају Христа онима који га нису упознали, за једно су сви способни: да се свакодневно моле Богу за све оне које је Бог одабрао да проносе славу Имена Његовог међу оне народе, који су још у тами незнања и чекају да их обасја светлост Еванђеља Христовог.

 

Откривење у Старом Завету

Шта је Стари завет?
Стари завет је савез Бога са људима, склопљен преко изабраника Божјег патријарха Аврама и његовог богоизабраног потомства. У Светом писму Старог завета, као светим списима, описују се догађаји од стварања света, па до рођења Онога кроз кога и ради кога је свет и створен, и ради кога су се сви ти догађаји збивали: Господа Исуса Христа.

Шта је Нови завет?
Нови завет је савез Богочовека Исуса Христа са људима. Збивања и загонетке Старог завета добили су у њему своју одгонетку и пуноћу. У Светом писму Новог завета, као светим списима, очевици су описали догађаје од рођења Господа Исуса Христа, па све до његовог славног Васкрсења из мртвих и Вазнесења. Ту је описан и силазак Светог Духа на прве Христове ученике и њихово проповедање Његовог светог Имена и науке божанске. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до Другог доласка Христовог и Страшног суда.

Како почиње Стари завет?
Стари завет почиње описом постанка света: "У почетку створи Бог небо и земљу". Под речју "небо" треба разумети становнике неба - Ангеле и остале бестелесне небеске Силе. "А Земља беше без обличја и пуста", тј. цео створени материјални свет.

Шта је створио Бог за шест дана?
Први дан створена је светлост: "И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме". Тај дан је дан један: из њега извиру и њему се враћају сви дани. (Јеврејска реч "јом" дан, може да значи одређени астрономски или неограничени временски период настанка света).

Други дан Бог је створио свод небески и раставио воду под сводом од воде над сводом а свод назва Бог небо. То је ово наше видљиво небо. Иза њега се налазе безбројни Божји светови, названи симболично - "вода над сводом", јер круже и теку, сваки својом путањом, хармонично и без сударања, по бескрајном простору.

Трећи дан снагом речи Божје оделила се вода од копна. На земљи је израсла трава и разноврсна дрвета која рађају плод. Силом Божије речи то једном засејано семе, увек доноси плод, захваљујући благослову и заповести Бога.

Четврти дан Бог је створио светила на своду небеском. Сунце да управља даном, и месец да управља ноћу, и звезде: да светле и да буду знаци времена, дана и година. Првостворена светлост, расута по целој творевини, сабрала се и особито заблистала, овог дана, кроз небеска светила. Сунце је обасјало земљу, обавијену дотада густим маглама и влагом.

Пети дан Бог је створио жива створења у водама, рибе и остала створења велика и мала, као и птице небеске, по врстама њиховим.

Шести дан створио је Бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.
На крају рече Бог: "Да начинимо човека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи. " Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Прво је Бог створио Адама, па му је онда створио жену, "човечицу", Еву, да му буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. Човек и човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица: Људи су створени да се узајамно воле и испуне несебичном божанском Љубављу.

Шта је Рај у који је Бог увео човека, створивши га?
Рај је место близине и присутности Божје, у коме је човек био заједно са Творцем, обдарен свима даровима и блаженством вечног живота, доброте и љубави. Човек се у Рају хранио са Дрвета живота.

Шта је Дрво познања добра и зла?
Дрво познања добра и зла је засадио Бог у Рају да би се човек вежбао у врлини уздржања и верности своме Створитељу. Дрво живота је човеку давало бесмртни живот и дар разликовања онога што је вечно од онога што је пролазно. Извршавати Божју заповест значило је - јести са дрвета живота; погазити заповест значило је - одвојити се од Бога и његове воље, изгубити вечни живот и предати се смрти. Једење са Дрвета познања добра и зла помрачује ум, уништава у човеку дар разликовања вечног и пролазног, отуђује га од Бога и одводи га у пролазна телесна задовољства и у смрт. На том дрвету и на тој заповести човек је имао да провери своју љубав и слободу: да ли ће бити веран Богу или ће послушати Ђавола и његову лаж.

Ко је Ђаво?
Ђаво је лажа и отац лажи. Он је бивши Архангео Денница који се побунио против Бога, јер се погордио и зажелео да буде једнак са Богом. Ђаво је изумео грех и смрт и пакао. Његова зла и изопачена воља је извор сваког зла, којим је затровао неке од бивших ангела па онда и наше прародитеље Адама и Еву, а преко њих и њихове потомке.

Ко је наговорио Еву да погази заповест Божју?
Ђаво је наговорио Еву - преко змије - да убере забрањено воће са Дрвета познања добра и зла. Ева је поверовала овом Божјем противнику и клеветнику (ђаво значи - клеветник), да је он њен већи пријатељ него Бог и почела је да се храни храном пролазности и телесних задовољстава. Окусивши плод пролазних задовољстава, она је постала смртна. Понудивши то воће своме мужу Адаму, она је учинила грех убиства. Али и Адам је добровољно окусио од истог плода и учинио троструки грех: према Богу, према себи и према своме потомству. Падом у грех човек је изгубио моћ вечног живота; помрачио му се ум, потамнело срце а мудрост утонула у безумље и лудост.

Зашто су Адам и Ева истерани из Раја?
Зато што су окусили плод са Дрвета познања добра и зла и тиме преступили Божју заповест. Али и то истеривање из Раја Бог је учинио из љубави према нашим прародитељима. У Рају постоји и Дрво живота. Ко једе плодове са Дрвета живота постаје бесмртан. Ако би Адам и Ева јели те плодове, са отровом смрти у себи после пада, они би себе обесмртили у стању греховности и смртности. То би онда био најстрашнији пакао. И да се то веће зло не би десило људима, Бог их је истерао из Раја. Значи истерао их је Бог из Раја да би спречио да зло постане вечно.
Али да Адам и Ева после истеривања не падну у очајање, Бог им је обећао да ће им послати Спаситеља који ће победити Ђавола Змију и који ће их ослободити од смрти и поново довести у Рај.

Шта је Бог казао Адаму и Еви кад их је прогнао из Раја?
Еви је рекао: "С муком ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар". Адаму је рекао: "Земља да је проклета због тебе... са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити ". Због човековог греха страдају не само људи, него и сва створења и цела творевина Божја. Тако је већ први син Адамов убио свога брата Авеља.

Зашто је Каин убио Авеља?
Убио га је из зависти: Каин је завидео Авељу зато што је Бог примио Авељеву од срца принету жртву. Тако бива и до данас: завист је главни узрок свакога братоубиства. А свако убиство је братоубиство јер сви људи су - браћа.

Ко је био Ноје и како се он спасао од потопа?
Ноје је један од изабраника Божјих. Он није био покварен као његови савременици, него је веровао у Бога и очекивао будућег Избавитеља, Сина Божјег. Бог је заповедио Ноју да направи ковчег (лађу) и да у њега смести своју породицу и по један пар од свих животиња на земљи, да се избаве од потопа. Потоп је дошао да очисти нагомилане грехе људске и да опере обесвећену земљу. Лађа Нојева је тајанствена слика Цркве Христове у којој се ми спасавамо од потопа греха и смрти и задобијамо живот вечни.

Шта је идолопоклонство?
То је отпадништво од правога Бога и клањање киповима (идолима), у којима су били ђаволи, лажни богови. Човек постаје идолопоклоник кад год почне да се клања створењима уместо да служи Творцу. Идолопоклоник је и онда кад почне да обожава себе или дела руку својих.

Ко је био Авраам?
Авраам је био старозаветни патријарх. Он се није клањао идолима, као његови савременици. Веровао је у једнога Бога и у обећанога Спаситеља, који ће доћи са неба. Њему се првом од људи јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Од Авраама преко његовог сина Исака намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. И ми хришћани смо духовна деца Авраама. Зато се молимо да Бог упокоји нашу уснулу браћу и сестре у недрима Аврама, Исака и Јакова, наших праотаца.

Кога је Авраам хтео да принесе на жртву?
Хтео је да принесе на жртву свог јединца Исака. Ту је Бог испробао његову веру, па кад се он показао веран, Бог га је преко сина Исака, обдарио великим и светим потомством. И Христос Спаситељ је његов потомак по телу, а Исакова жртва је била предуказање Христовог страдања и жртве.

Колико синова је имао Јаков, син Исаков, названи Израил, по коме је Изабрани народ добио своје име?
Патријарх Јаков је имао дванаест синова, који су родоначелници дванаест племена Израилових. Његовог сина Јосифа браћа су из зависти продала у Египат, али га је Бог спасио и преко њега спасио све Јаковљеве потомке. И ми хришћани се по Јакову, названом Израил, зовемо Нови Израил Божји, тј. нови изабрани Народ Божји.

 

Свето Јеванђеље

ЈЕВАНЂЕЉЕ (грч. εύαγγέλιον - блага, радосна вест), блага вест ο спасењу човека кроз Исуса Христа, обећано "семену женином" (Пост 3,15), због чега се то место у Библији назива "протојеванђеље", прво јеванђеље, на основу пророчанства (Ис 61,1), за које је Христос рекао да се испунило на њему (Мт 11,5; Лк 4,18). У смисао речи Јеванђеље улази сав богати садржај повести ο свеспасавајућој Божанској благодати у Христу (Дап 20,24; Рм 1,1-2; Лк 1,15) и благовест ο Царству Божјем (Лк 6,16, Мт 4,23; 9,35). Христос је центар благовести, и услед тога његова личност и Јеванђеље никада се не могу одвојити (Мк 8,35; 10,29). Када Св. Павле говори да он проповеда Јеванђеље Христово, то значи да он проповеда оно Јеванђеље које је проповедао Христос.

Израз "јеванђеље", који је првобитно означавао благу вест ο Исусу Христу, током времена је почео да се схвата као приповест ο његовом земаљском животу (Мк 1,1). Зато се говори ο четири Јеванђеља као ο различитим зборницима, у којима се приповеда ο животу и делима Спаситеља на земљи. С обзиром на то да су ове канонске књиге богонадахнуте, а садржај им је све ο животу и раду једне личности - Исуса Христа, Јеванђеља носе ознаке по онима који их казују, нпр. Јеванђеље по Матеју (а не од Матеја) и др.; оно је од Бога, а по Матејевом казивању, записивању.

Оригиналност и аутентичност
Књиге Јеванђеља на олтаруΟ оригиналности и аутентичности четири Јеванђеља сведоче најранији хришћански писци, као: Св. Климент Римски (пострадао 100. године) - у својој Првој посланици Коринћанима показује познавање трију Jеванђеља; Св. Игњатије Богоносац, Епископ (пострадао 107. или 115. године), у својим посланицама има наводе Јеванђеља по Матеју; Св. Поликарп, Епископ смирнски (пострадао између 156. и 166. године), у својој Посланици Филипљанима има много навода из Јеванђеља по Матеју, и цитира (1 Јн 4,3). Св. Иринеј, Епископ лионски (око 140. до 202. године), говори ο четири Јеванђеља и чак износи основне разлоге зашто их има четири. Св. Јустин Мученик (родио се почетком II века) наводи мноштво цитата из Јеванђеља по Матеју и Луки, а неколико по Марку и Јовану. Св. Климент Александријски пружа јасно сведочанство ο томе да су хришћанске општине једногласно признавале четири Јеванђеља. И Тертулијан (250) заступа аутентичност Јеванђеља по Луки. Сва четири Јеванђеља налазе се у два најстарија превода Hoвог Завета, на старосиријском (пешито) и старолатинском (итала) језику.

Што се тиче унутрашњег доказивања истинитости Јеванђеља, прва три садрже Христово предсказање ο разорењу Јерусалима; по стилу и начину излагања, јасно је да су писана пре овог догађаја (70. године), јер говоре ο знацима који ћe претходити, а не ο страхотама стварности. У Јеванђељу по Јовану, наилазимо на изразе који потврђују предање да је оно написано много касније, изван Палестине, у Ефесу. Због тога писац брижљиво објашњава јеврејске изразе и обичаје (нпр. Пасха - јудејски празник), јер су мање познати. У Јеванђељу нема спомена ο разорењу Јерусалимског храма и пропасти државе; аутор је, значи, писао после овог догађаја, и укидање јеврејских установа је била стварност.

Поређења 4 Јеванђеља
Упоређујући садржај Јеванђеља, примећујемо, поред задивљујуће сагласности, и извесне разлике; разлике су веће између Јеванђеља по Јовану и три друга Јеванђеља. Њихови писци - Матеј, Марко и Лука - слажу се у излагању, и отуда се називају синоптицима, а њихова дела - синоптичким Јеванђељима, јер следе синопсис, упоредно посматрање догађаја из живота Христовог. Синоптици углавном приповедају ο Христовом раду у Галилеји и његово последње путовање у Јерусалим и догађаје у вези са тим. Α Јован излаже његове посете Јерусалиму из године у годину и делатност у Јудеји. Јован наводи оне Христове говоре којих нема код прве тројице (нпр. Јн 14-18), док код њега нема Проповеди на гори (Мт 5-7; Лк 6,20-49; 11,1-13; 12,21). Прва тројица говоре више ο чудима Христовим, а Јован описује његову изванредну личност; први приповедају шта је он чинио, а Јован ко је он. Но и међу самим синоптицима опажамо извесне разлике. Сва ова питања око сагласности, међусобних позајмица у три Јеванђеља, а и разлика, у теологији се посебно проучавају и називају синоптичким проблемом. У том циљу, ради боље прегледности, издају се текстови јеванђеља упоредо у четири колоне.

Јеванђеље по Јовану
Четврта књига Новог Завета, садржи 21 главу, написана је у Ефесу, с циљем да они којима је упућена "верују да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имају живот у име његово." (20,31) Вероватно је написано против лажних учитеља у вези са питањем Христове личности, јер су та погрешна учења јереси, почела да се јављају у I веку Хришћанства. Првенствена тачка јеванђелског учења јесте Божанство Бога Речи (Логоса), Господа Исуса, затим, искупљење и неопходност духовног препорода, будуће Васкрсење мртвих, послање Светог Духа и др. Цело Јеванђеље пуно је најузвишенијих и најтајанственијих истина хришћанске вере. Првих 18 стихова прве главе кључна су за даље излагање, јер све касније наведено (чуда и проповеди) има за циљ да потврди истину изражену у почетку - Исус Христос је Син Божији, Вечна Реч, једно са Оцем (20,31). Због узвишеног богословског излагања хришћанских истина, Св. Јован се на иконама и фрескама изображава са орлом у позадини.

Јеванђеље по Луки
Трећа књига Ηοвог Завета, садржи 24 главе и текстуално је најдужа новозаветна књига. Tpeћe Јеванђеље носи у наслову име Луке, једног од пратилаца Св. Павла на мисионарским путовањима. Писац не спомиње себе, истиче да са своје стране "испитавши тачно све од почетка", жели да свом пријатељу "племенитом Теофилу" изложи све ο животу и раду Христовом (1,1-4), што је могуће тачније и потпуније. Ово упућује на закључак да је у питању критичко, а не мемоарско писање; оно, овакво, представља почетак научно писане историје Цркве. Св. Лука га је написао под надзором Св. Павла. Неки примећују карактеристичне особености Св. Павла онда када писац излаже речи Христове ο благодати Божјој свеспаситељској за све народе, када слика Христа као Спаситеља не само Јевреја, него и свих људи. Уз то, у овом Јеванђељу изведен је родослов Исусов од Адама (уназад од Христа ка Адаму, Лк 3,23-38), да би се нагласило да је Исус - Син Човечји. Тиме се жели предочити да је Христос не само за Јевреје, већ да је преко Адама с његовим семеном и за све народе света. Само Св. Лука приповеда ο грешници која помазује Христа миром (7,36-50), ο Закхеју (19,1-10), ο царинику и фарисеју (18,9-14), ο разбојнику на крсту (15 и 16). Једино Јеванђеље по Луки доноси повест ο рођењу Јована Крститеља (1,5-25,57-58), ο рођењу и младости Исусовој (2,1-7), нека запажања ο страдању и Васкрсењу, и приповест ο Вазнесењу на Небо (24,50-53). Сматра се да је Јеванђеље написано две године пре књиге Дела апостолска (аутор књиге је такође Лука), негде око 62. или 63. године.

Јеванђеље по Марку
Друга књига Новог Завета, садржи 16 глава, написао га је Марко, нећак Варнавин (Кол 4,10), на основу казивања и под надзором Св. Петра. Намењено је Хришћанима из незнабоштва; отуда он подробно описује јеврејске обичаје и изразе (7,3; 4,11; 15,42), но ништа не говори ο Исусовом рођењу и др. Премда Јеванђеље не казује ништа ново, поред оног што налазимо код Матеја и Луке, ипак оно није понављање других Јеванђеља. Премда у Јеванђељу има најбитнијих података из Христовог живота, мноштво мање значајних података, које налазимо само овде, сведоче ο томе да је аутор добијао ова сведочанства од поузданог очевица, с добрим памћењем (Мк 1,31; 9,27; 10,21,23; 1,35; 3,20; 6,31; 4,36). Ове и друге карактеристике имају за циљ да представе Христа као Сина Божијег, чији су живот и дела послужили као основица јеванђелске проповеди. Особитост Марка је и у томе што Исуса назива братом Јакова, Јосије, Јуде и Симона (6,3). Јеванђеље је написано око 70. године, када је разаран Јерусалимски храм, што оно наговештава (13,2).

Јеванђеље по Матеју
Прва књига Новог Завета, садржи 28 глава. Ово прво од четири Јеванђеља свети оци једногласно приписују Св. Матеју; исто тако, они једногласно сведоче да је оно било првобитно написано на арамејском, тадашњем говорном језику у Палестини, мада се његов превод на грчки језик, који се користио од најстаријих времена, спомиње упоредо с другим Јеванђељима. Оно носи карактеристике оригиналног састава, а не превода: цитати из Старог Завета, садржани у Христовим речима, обично су узети из превода на грчки језик, из Септуагинте, а не из оригиналног јеврејског текста. Циљ писања Јеванђеља је јасно изражен у (1,1): "Родослов Исуса Христа, сина Давида, Аврамова сина." Овиме се жели нагласити да је Исус син Давидов, обећани јеврејски Месија, њихов Пророк и Цар. Матеј започиње Јеванђеље родословом, који води до Аврама, праоца јеврејског народа. То је Јеванђеље испуњених пророчанстава и, отуда, оно стално указује на то како су се пророчанства испунила у Исусу Христу: "тада се испуни што је рекао пророк". Овде је то наглашеније него у другим Јеванђељима. Речи Исуса Христа наводе се веома подробно, уз многе цитате из Старог Завета, и тако снажно убеђују Јевреје да је Исус - Месија. Назив "Син Човечји" Исус приписује самоме себи, нарочито у овом Јеванђељу. Јеванђеље је написано између 63. и 67. године.

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SV. GEORGIJE - MASLOVARE