ГРБ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Попут свих иституција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа : На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака.(Устав СПЦ члан 3).
Српска православна црква јесте заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Исуса Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама. По природи својој Црква је у исто време и видљива и невидљива, и божанска и човечанска. Она је видљива јер је њен оснивач - оваплоћени Бог који је као видљив живео међу људима; јер благодат спасења даје људима кроз видљива средства; јер јавно исповеда веру Христову; јер има видљиву апостолску јерархију; јер има видљиве људе за своје чланове; јер живи у видљивом свету. Али она је и невидљива, јер је невидљива њена глава - Христос; јер је невидљива њена душа - Свети Дух; јер је невидљива благодат спасења; јер су невидљиви њени преминули чланови. Црква је света и једна, и у исто време и на небу и на земљи, јер јој је једна глава Господ Исус, јер у њој стално борави Дух Свети. Црква је апостолска, зато што су је раширили и утврдили Апостоли и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих Апостола. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола које је сам Христос изабрао и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Обећањем да ће бити с њима " у све дане до свршетка века" (Мт.28,20), Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем епископског наслеђа или пријемства, све до свршетка света. Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија, тј. епископи са свештеницима и епископски сабори. Највећу и највишу власт у Цркви представљају Васељенски Сабори. Одлуке Васељенских Сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним Црквама епископи тих Цркава имају се у свему држати учења и правила Светих Апостола, одредаба Св. Васељенских Сабора и прописа Светих Отаца. Никакав папа не постоји као глава Цркве,јер је једина глава Цркве и на небу и на земљи Богочовек Исус Христос.
Устројство или уређење Српске православне цркве је црквено јерархијско и црквеносамоуправно. Црквена власт је духовна, црквено дисциплинска и црквеносудска, а по каконима и уређењу Српске православне цркве, припада само јерархији. Ту власт јерархија врши преко својих представника и органа. Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се Уставом предвиђају.
У Српској православној цркви постоје следеће црквенојерархиjске и самоуправне власти, тела и органи: Патријарх, Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, Велики црквени суд, Патријаршијски савет, Патријаршијски управни одбор; Епархијски Архијереј, Епархијски црквени суд, Епархијски савет, Епархијски управни одбор; Архијерејски намесник; Парох; Црквеноопштински савет и Црквеноопштински управни одбор, и Настојатељ и манастирско братство.
Српска православна црква је епископална; њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.
На челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар, и први међу једнакима. Његова титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ; Бира се између српских активних архијереја, који управљају епархијама најмање 5 година, најдаље у року за три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни, Свети архијерејски сабор, на заседању проширеном активним и викарним епископима. Свечано устоличење новоизабраног патријарха бива на архијерејској литургији, сутрадан по избору. Као врховни поглавар Српске православне цркве, поред права и дужности епархијског архијереја у архиепископији Београдско-карловачкој и поред права која му дају канони и црквени прописи - Патријарх има посебна права части, свештенодејства, репрезентације и администрације.

 

 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић) Патријарх

рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

 

Свети Архијерејски Сабор