SPC

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Српска Православна Црква је аутокефална, тј, црквено независна чланица породице Православних Цркава и највећим дијелом покрива подручје Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Пошто се број Срба који живе у иностранству посљедњих година нагло повећао, данас имамо српске православне парохије на свим континентима.

Одмах по доласку на Балкан српска племена су постепено покрштена и примила су православну хришћанску вјеру. Рукоположењем Св. Саве за првог аутокефалног Архиепископа Србије 1219. године разне српске области сједињене су у једну црквену цјелину под ду- ховним окриљем Православне Цркве Цариградске. Пошто је српска средњевјековна краљевина расла у величини и утицају, Стефан Душан, српски краљ од 1331. г. узео је титулу цара 1346. и као први српски цар владао до 1355. године. Следствено том развоју догађаја и Пећка Архиепископија подигнута је на ранг Патријаршије.

Период до доласка Турака био је вријеме великог успона и процвата Српске Православне Цркве. Након коначног пада Деспотовине 1459. под турску власт већи дио српских земаља постао је турски пашалук. После смрти патријарха Арсенија II 1463. године, његов наследник није био изабран, те је тако Српска Патријаршија de facto укинута и Српска Црква потпала под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. На велико залагање српских епископа Патријаршија је поново обновљена 1557. г. у вријеме султана Сулејмана Величанственог. За патријарха у Пећи постасвљен је брат познатог Мехмед Паше Соколовића - Макарије.

Oбнова Патријаршије била је од великог значаја за Србе јер је помогла духовно обједињавање свих Срба у Турској Царевини. Након низа српских устанака против Турака, у чему је Црква имала водећу улогу, Турци су поново укинули Патријаршију 1766. г. Од тада је Српска Црква поново враћена под јурисдикцију Васељенске Патријаршије у Цариграду.

Овај период тзв "фанариота" био је вријеме велике духовне кризе јер су грчки епископи имали врло мало разумјевања за своју српску паству. У том периоду је и највећи број Срба хришћана прешао на ислам како би избјегао тешке порезе и зулум који су им били наметнули Турци као одмазду за устанке и отпор. Многи Срби су са својим владикама и свештенством у то вријеме избјегли у јужну Угарску гдје је Српска Црква уживала аутономију. Сједиште архиепископа било је премјештено из Пећи у Карловце. Коначно, 1879. године, Српска Православна Црква поново је постала аутокефална, у исто вријеме када је Србија била призната за независну државу. Након Првог свјетског рата сви Срби су били уједињени под једном духовном влашћу и Патријаршија је обновљена коначно 1920 г. под патријархом Димитријем. Пуна титула новог Патријарха била је: "Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски".

У Другом свјетском рату Црква је прошла голготско страдање, посебно у западним крајевима гдје су многи епископи, свештеници и преко 700.000 православних хришћана пострадали као жртве хрватског и муслиманског фашистичког терора. Стотине цркава су сравњене са земљом и оскрнављене. Након рата Српска Црква пролази тешка искушења комунистичке диктатуре. Атеистичке власти су забраниле вјеронауку, конфисковале већи дио црквене имовине и вршиле разне притиске како би умањиле утицај Цркве у народу. Тек од 1989. г. положај Цркве постао је сношљивији, мада црквена имања, одузета после рата, још нису враћена својим законским власницима.

Највише тело Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор, чине сви епископи који се састају једном годишње, у мају мјесецу. Такође постоји и стални Синод који чине четворица архијереја и који се за вријеме свог мандата баве свакодневним питањима живота Цркве, која по процјени броји око девет милиона верника. Српска Православна Црква има 32 епархије, укључујући четири епархије у Северној Америци и двије у Аустралији, 5 Богословија, Теолошки факултет и Духовну академију у којима се образују кандидати за свештенички позив.

ГРБ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Попут свих иституција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа :

ЗАСТАВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака.(Устав СПЦ члан 3)

Српски народ од давнина има своју заставу. Она је слична и у Српској православној цркви и састављена је из три поља црвене, плаве и беле боје. У средини на плавом пољу налази се крст са четири оцила, која у неким тумачењима означавају четири слова "С", што указује на вековну тежњу српског народа ка слози, и означава слоган "само слога србина спасава". Застава је светиња у српском народу, и под њом су се борили српски јунаци и армије, и она никад ни по цену великих жртава није смела да падне у руке непријатељима. На велике народне и црквене празнике, застава се истиче на храмовима и службеним зградама Српске православне цркве. Народна песма о значењу боја каже:

Црвена је крвца била по Косову што се лила;
Плаво небо ко слобода идеал је српског рода;
Белим млеком мајка мила и мене је задојила;
Један венац - три су боје, тробојница српска то је...

УСТРОЈСТВО

Српска православна црква јесте заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Исуса Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама. По природи својој Црква је у исто време и видљива и невидљива, и божанска и човечанска. Она је видљива јер је њен оснивач - оваплоћени Бог који је као видљив живео међу људима; јер благодат спасења даје људима кроз видљива средства; јер јавно исповеда веру Христову; јер има видљиву апостолску јерархију; јер има видљиве људе за своје чланове; јер живи у видљивом свету. Али она је и невидљива, јер је невидљива њена глава - Христос; јер је невидљива њена душа - Свети Дух; јер је невидљива благодат спасења; јер су невидљиви њени преминули чланови. Црква је света и једна, и у исто време и на небу и на земљи, јер јој је једна глава Господ Исус, јер у њој стално борави Дух Свети. Црква је апостолска, зато што су је раширили и утврдили Апостоли и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих Апостола. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола које је сам Христос изабрао и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Обећањем да ће бити с њима " у све дане до свршетка века" (Мт.28,20), Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем епископског наслеђа или пријемства, све до свршетка света. Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија, тј. епископи са свештеницима и епископски сабори. Највећу и највишу власт у Цркви представљају Васељенски Сабори. Одлуке Васељенских Сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним Црквама епископи тих Цркава имају се у свему држати учења и правила Светих Апостола, одредаба Св. Васељенских Сабора и прописа Светих Отаца. Никакав папа не постоји као глава Цркве,јер је једина глава Цркве и на небу и на земљи Богочовек Исус Христос. Устројство или уређење Српске православне цркве је црквено јерархијско и црквеносамоуправно. Црквена власт је духовна, црквено дисциплинска и црквеносудска, а по каконима и уређењу Српске православне цркве, припада само јерархији. Ту власт јерархија врши преко својих представника и органа. Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се Уставом предвиђају. У Српској православној цркви постоје следеће црквенојерархиjске и самоуправне власти, тела и органи: Патријарх, Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, Велики црквени суд, Патријаршијски савет, Патријаршијски управни одбор; Епархијски Архијереј, Епархијски црквени суд, Епархијски савет, Епархијски управни одбор; Архијерејски намесник; Парох; Црквеноопштински савет и Црквеноопштински управни одбор, и Настојатељ и манастирско братство. Српска православна црква је епископална;њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.

На челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар, и први међу једнакима. Његова титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ; Бира се између српских активних архијереја, који управљају епархијама најмање 5 година, најдаље у року за три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни, Свети архијерејски сабор, на заседању проширеном активним и викарним епископима. Свечано устоличење новоизабраног патријарха бива на архијерејској литургији, сутрадан по избору. Као врховни поглавар Српске православне цркве, поред права и дужности епархијског архијереја у архиепископији Београдско-карловачкој и поред права која му дају канони и црквени прописи - Патријарх има посебна права части, свештенодејства, репрезентације и администрације.

Свети архијерејски сабор

Свети архијерејски сабор као највише јерархијско представништво, јесте црквенозаконодавна власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка или дисциплине и унутрашњег уређења цркве. Он је и врховна судска власт у својој надлежности. Свети архијерејски сабор састављају сви епархијски архијереји под председништвом Патријарха и пуноправно решавају ако је присутна натполовина свих епархијских архијереја.

Свети архијерејски синод

Свети архијерејски синод је највиша извршна (управна и надзорна) као и судска власт у свом делокругу у Српској православној цркви. Њега сачињавају: Патријарх, као председник, и четири епархијска Архијереја, као чланови. Чланове Светог архијерејског синода бира на две године Свети архијерејски сабор из своје средине и то сваке године по двојицу. У председничкој дужности Патријарха замењује најстарији по производству митрополит члан Синода, а ако овога нема најстарији по епископском посвећењу епископ члан Синода. Круг рада Синода може се поделити на функције: учења и богослужења, административне и судске.

Велики црквени суд

Велики црквени суд је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака, као и за све друге спорове, који не спадају у надлежност Светог архијерејског сабора и синода. Велики црквени суд као апелаторски (призивни) суд - је сталан и седиште му је у резиценцији Патријарха. Њега сачњавају: три архијереја, које делегира Свети архијерејски синод из своје средине, од којих једнога именује за председника и два почасна члана и два заменика свештена лица, које бира Свети архијерејски синод на четири године и референт свештено лице. Велики црквени суд као друга и последња инстанца, разматра, одобрава, преиначава и поништава пресуде епархијских црквених судова - и то или по службеној дужност или по изјављеној жалби.

Патријаршијски савет

Патријаршијски савет Српске православне цркве је врховно уредбодавно тело у пословима материјално-финансијске (спољашње) црквене управе. Патријаршијски савет чине: Патријарх, односно његов заменик, као председник који руководи седницама; четири члана Светог архијерејског синода, односно њихови заменици; Декан Православног богословског факултета; два представника манастира и један ректор богословије, које на предлог Светог архијерејског синода именује Свети архијерејски сабор; по једно свештено лице мирског реда из сваке епархије, које на предлог епархијског архијереја именује Свети архијерејски сабор; потпредседници Епархијских савета по свом положају и десет световних лица, које на предлог Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора, донесен на заједничкој седници, именује Патријарх. Међутим, пошто је Патријаршијски савет обимно тело, које је тешко сакупити Свети архијерејсаки сабор Српске православне цркве је 1962. године донео одлуку да се сви послови Патријаршијског савета привремено пренесу на Свети архијерејски сабор.

Патријаршијски управни одбор (ПУО)

Патријаршијски управни одбор (ПУО) је извршни орган Патријаршијског савета и врховна управна и надзорна власт над црквеносамоуправним органима. ПУО има шири и ужи састав. У ширем саставу ПУО има 14 чланова и њега сачињавају: Патријарх, односно његов заменик као председник; два члана Светог архијерејског синода које одређује Свети архијерејски синод из своје средине; један представник манастира, три свештеника и седам световњака, које из своје средине одређује Патријаршијски савет. Сви чланови имају заменике у истом броју и положају које одређују иста тела као и чланове. Ужи одбор има само шест чланова и то: Председник, два свештена и три световна лица, које бира ПУО из своје средине, по могућности из седишта Патријаршије или најближе околине. Поред ових ПУО може имати за правне послове и свог правног саветника. Мандат чланова ПУО траје шест година. Седнице ПУО су редовне, сваке године у пролеће и у јесен и ванредне, када то одлучи сам ПУО или када то писмено затражи најмање половина чланова ПУ Одбора. Предмети који не трпе одлагање решавају се президијално (тј. решава их сам председник) или у ужем извршном одбору. ПУО се по својој надлежности јавља као извршна, надзорна и административна власт и према томе и врши углавном све послове.

Епархијски Архијереј

Епархијски Архијереј је духовни вођа, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији. Епархију у Српској православној цркви у црквеноадминистративном погледу чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири. Одлуке о оснивању и називу нових, укидању и арондацији постојећих епархија и одређивању седишта епархија - доносе заједнички Свети архијерејски сабор и Патријаршијски савет. Епископа у Српској православној цркви бира Свети архијерејски сабор под председништвом Патријарха, када је присутно најмање две трећине свих епархијских архијереја. Новоизабраног епископа, уз садејство двојице архијереја, посвећује Патријарх и издаје му грамату, коју поред Патријарха потписују и чланови Светог архијерејског синода. Тада он осим права и дужности по црквеним канонским прописима стиче тројаку власт: учења, свештенодејствовања и управљања.

Епархијски црквени суд

Епархијски црквени суд јесте помоћни орган епархијског Архијереја за црквено судство и послове унутрашње црквене управе. Њега састављају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник, два почасна члана који имају своје заменике, секретар односно референт и потребан број нижег особља. Чланове суда замењују заменици (такође почасни чланови) а по потреби и секретар суда. Сво особље Црквеног суда поставља и разрешава епархијски Архијереј и о томе извештава Свети архијерејски синод. При епархијском црквеном суду постоји и нарочита дужност црквеносудског тужиоца, коју врши свештено лице, које Архијереј одреди. Сви чланови Епархијских црквених судова полажу пред Председником или његовим замеником прописану заклетву и исту и писмено предају њему у руке, који је оверава и ставља у архиву. Све одлуке доносе се већином гласова. Епархијски црквени суд врши своју дужност као судско тело - и као орган епархијског Архијереја за послове унутрашње црквене управе.

Епархијски савет

Епархијски савет је представништво у пословима епархијске црквене самоуправе. Њега сачињавају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник; два члана Епархијског црквеног суда; један представник манастира; по једно свештено и по једно световно лице из сваког намесништва и пет световнних лица. Мандат чланова овог савета траје шест година. Седнице сазива епархијски Архијереј, односно администратор, најмање једанпут годишње у редовно заседање. У својој надлежности Епархијски савет се стара о средствима за подмирење материјалних потреба епархије, фондовима и задужбинама.

Епархијски управни одбор

Епархијски управни одбор је управна и надзорна власт у пословима спољашње црквене управе и извршни орган Епархијског савета. И ЕУО (као и ПУО) има свој шири и ужи састав. Чланове ЕУО бира из своје средине Епархијиски савет на шест година, док чланове ужег одбора, на исто време, бира из своје средине ЕУО. У шири састав ЕУО улазе: Епархијски Архијереј или његов заменик, као председник; један представник манастира, три свештена лица и шест световњака - сви са истим бројем заменика у истом својству. Ужи састав ЕУО сачињавају: Архијереј, као председник, једно свештено и једно световно лице, из седишта епархије или ближе околине. У хитним случајевима се ствари могу решавати президијално, тј решава их сам Председник. Седнице могу бити редовне (тј. полугодишње) и ванредне. Епархијски управни одбор има извршну, надзорну и административну функцију.

Архијерејски намесник

Архијерејски намесник је свештено лице које врши надзор над неколико парохија. Поставља га и разрешава дужности епархијски Архијереј. Пошто архијерејски намесник у свом намесништву заступа свог епархијског архијереја, то је делокруг њеовог рада предвиђен Уставом Српске православне цркве, углавном исти као и делокруг рада епархијског архијереја, сем оних првосвештеничких и административних права, која припадају епископском чину.

Парох
Парох је мирски свештеник који врши службу у парохији, која је заједница православних лица која се налазе под његовим духовним руководством. Одлуке о образовању нових и укидању и регулисању старих парохија, доноси епархијски архијереј у споразуму са Епархијским црквеним судом и Епархијским управним одбором. Парох је привремен и сталан. И једног и другог поставља епархијски Архијереј. Разлика између привременог и сталног пароха јесте само у томе што је стални парох, као заменик Архијереја у пастирској служби, постављен на једној парохији на цео живот и та парохија му може бити одузета само по молби или каквој његовој кривици судским путем - док привремени парох може бити, услед насталих потреба, премештен са једне на другу парохију. Свака таква одлука о премештају привременог пароха је извршна, тј. не постоји право жалбе на исту. Парох врши све своје парохијске дужности и канцеларијске послове потпуно самостално. Он има дужности учитеља вере и морала, свештенодејства и администрације.

Црквену општину сачињавају припадници Српске православне цркве са свештеником на једној одређеној територији, која може обухватити једно или више места - а у циљу старања о потребама цркве. Предлог за наименовање црквеноопштинских одбора подноси парох, односно старешина цркве, преко Архијерејског намесника Епархијском управном одбору. Мандат чланова сабора траје шест година. Кворум за пуноважно решавање црквеноопштинског одбора је натполовична већина његових чланова. Седнице су редовне и ванредне. Служба чланова црквеноопштинског одбора је почасна и врши се бесплатно. Једино секретару се може, по одобрењу Епархијског управног одбора, доделити хонорар.

Настојатељ манастира

Настојатељ манастира је заступник, непосредна управна и надзорна власт датог манастира и братства и извршилац наређења надлежних власти. Манастир је свештено место, са храмом и другим здањима, као обитељ лица монашког реда, која су удружена у једну духовну братску заједницу свечаним заветима; уздржљивости, сиромаштва и послушности, и посвећени молитви и раду. Према односу ка лицу које води врховни надзор над манастирима - манастири се могу поделити на епархијске (под патронатом епархијског Архијереја у чијој се епархији налази манастир) и патријарашке ( ставропигијални - независни од дотичних епископа у чијим се епархијама налазе и зависни непосредно од Патријарха). Настојатељ манастира је сталан и привремен. И једног и другог поставља и разрешава епархијски Архијереј. За сталног настојатеља може бити постављен онај привремени настојатељ, који је беспрекорног монашког живота и који је водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може бити разрешен од своје дужности, односно премештен по својој молби, по пристанку, по осуди и у случају претварања мушког манастира у женски или женског у мушки. Настојатељ извршава наредбе надлежног епархијског Архијереја, води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета. Из свега реченог излази закључак да је организација црквеног живота основ духовности која човека припрема за царство небеско, а установњена је по божанском и човечанском праву, којим су хришћани дужни да се владају зарад општег спасења..

[Из Устава Српске Православне Цркве, чл. 42-213]