------------------------------- + + + ---------------------------------------

Правила хришћанског живота

Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста. Без молитвеног правила, не почињи проводити дан. У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама. Молитва – крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у    његовој молитви. Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем. Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава. Не одбацуј молитве када непријатељ на тебе набацује безосећајност. Ко принуђује себе, суве душе молитви, тај је виши од онога који се моли са сузама. Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце. Свету Воду, са жеђу узимај на освежење душе и тела. Не заборави да пијеш. Поздрав благодарствени Царици Небеској, Богородице Дјево, радуј се…изговарај чешће, барем сваког сата. У слободно време читај писања светих Отаца и учитеља духовног живота. У искушењу и напасти, утврђуј псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици, Многим содерзим напастми…Она је наша Заступница. Када демони одапињу своје стреле на тебе, грех ти се приближава, ти пој песнопенија Страсне седмице и Свете Пасхе, читај канон Исусу Сладчајшему. Уколико не можеш певати или читати, то у тренуцима борбе помињи име Исусово: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног. Стој пред крстом и радуј се плачем својим. У време поста, пости, но знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика, а такође и уздржање срца од служења страстима. Човек, приступајући духовном животу, мора да памти да је болестан, ум му се налази у заблуди, воља је више склона злу него добру, и срце ка нечистоћи од клокоћућих у њему страсти. Зато је почетак духовног живота у стицању духовног здравља. Духовни живот је постојана, непрестана борба са непријатељем спасења душе: никада не спавај душевно, твој дух мора увек да буде бодар. Увек зови у помоћ твога Спаситеља. Бој се саједињевања са греховним помислима које ти приступају. Сагласивши се са таквим помислима, већ си учинио грех о којем си мислио. Памти, да не погинеш, потребно је имати најискреније покајање пред Богом:” Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми.” Стално моли: ”Страх Твој, Господе, усели у срце моје.” Како је блажен онај који има стални трепет пред Богом! Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи. Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој. Вера твоја, треба да се утврђује честим прибегавањем покајању и молитви, а такође општењем са људима дубоке вере. Уведи себи помјаник, упиши тамо све живе и мртве, све који те не воле и који те вређају и свакодневно их помињи. Тражи непрестано дела милосрђа и састрадајуће љубави, без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви. Без неодложне неопходности, никуда не иди, што је могуће мање говори, не смеј се, не љубопитствуј празним љубопитством. Љуби свету усамљеност. Све уврде отрпи, у почетку ћутањем, потом корењем себе, потом молитвом за оне који те вређају. Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, зле духове, а стрпљењем, страсти које устају на душу и тело. Не показуј на молитви никоме, осим Богу, своје сузе умиљења, ревност у спасењу.  Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење. Опходи се са људима тако пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром. Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима. Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње. Ко овде тражи спокој, у томе не може пребивати Дух Божији. Чамотиња и пометеност нападају од недостатка молитве. Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога. Увек чувај срдачни плач о својим гресима, и када их исповедаш, да би се причестио Светим Христовим Тајнама, тихо се радуј свом ослобођењу. Знај само своје непотребности и недостатке, а о туђим гресима, пажљиво се чувај да не мислиш и расуђујеш, не погуби себе осуђивањем других. Не веруј било каквим, чак ни добрим својим жељама, пре него их одобри твој духовник. Свако вече, исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли у току дана. Пред сном, помири се са свима појасним поклонима. Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се. Нико не иде на небо живећи срећно. Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш. Никада не заборављај, да је Он, Господ нас Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато. Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди. Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу. Амин. И Господу слава у векове векова.

----------------------------------------- + + + -----------------------------------------

Брак и васпитање дјеце

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом. Свети Јован Златоуст (38,539) А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју. Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598) Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере? Свети Амвросије Медиолански (113,598) Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске. Свети Григорије Богослов (14,362) Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)  Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско. Свети Јован Златоуст (41,782) Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.  Свети Григорије Богослов (15,60) Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато  знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата. Свети Василије Велики (8,39) Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост. Свети Јован Златоусти (35,320)   Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29) писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан. Преподобни Исидор Пелусиот (50,233) Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом. Свети Григорије Богослов (15,53) Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418) Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.   Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)   Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост,тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније. Свети Јован Златоуст (37,232)   Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености. Свети Григорије Богослов (15,59)   Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)   Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго. Свети Јован Златоуст (42,441)   Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом  намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.   Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица. Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).   На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.  Платон, Митрополит Московски (106,194-197)   Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)   И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење. Свети Јован Златоуст (46,112)   Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)   У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда. Преподобни Нил Синајски (35,42)   Блажен је онај који богоугодно васпитава децу. Преподобни Јефрем Сирин (26,146)   Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех. Свети Василије Велики (8,112)   Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)   Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту; њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)   Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)   Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)   Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)   Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)   Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)   То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)   За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)   Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)   Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)   Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)   Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)   У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)   Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)   Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)   Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)   Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)   Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве. Свети Јован Златоуст (46,719) Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку. Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

----------------------------------------- + + + --------------------------------------------

Абортус

АБОРТУС (ЧЕДОМОРСТВО) - УБИСТВО СА ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Казни за убиство подлежу оне особе које смишљено уморе заметак у утроби. (Св. Василије Велики) Жене које убију заметак у утроби, одлучују се од цркве до краја живота. (Св. Оци анкирског помесмог сабора) Ми пак (новији св. оци) у намери да будемо човекољубиви наређујемо да такве издрже 10 година кајања. (21. правилa анкирског сабора) Удостојене св. причешћа могу бити тек после 10 година кајања или у случају смртне опасности. На Западу 63. правило Елвирског помесног сабора (306. г.) прописало је да се оне не могу причестити ни у случају смртне опасности.     Хотимични побачај може бити узрок за развод брака.   Ненамеран и из нужде побачај није сматран за грех и преступ и не подлеже казни.   Побачај који се изврши на основу одлуке лекарске комисије, у сврху очувања живота матере, или пак отклањања неизбежне опасности за њено здравље, не узима се као узрок за развод брака, нити подлеже каквој законској казни (Бп. 94).   Побачај је нека врста убиства са предумишљајем. Сви саучесници и у овом убиству су кривци пред Богом и људима.   Побачај обављен по договору супружника је заједничко убиство. Св. Црква учи да ће нам Господ опростити сваки грех који се исповеди свештенику, и за који се принесу искрени плодови покајања. Само се хула на Духа Светога неће опростити. Сваки грех треба са скрушеношћу исповедити свештенику. Ако је поред мајке и отац убијеног нерођеног детета саучествовао у убиству, и он се мора исповедити, и добити епитимију.   Скрушено се кајем, опрости ми грехе моје, Милостиви Господе! +++   Молитва мајке која је убила дете у утроби својој   Господе Исусе Христе помилуј ме грешну, мене која сам убила плод утробе своје, нерођено дете моје, и изједначила се са Иродом који је побио недужну децу витлејемску. И умрли су живи пред Тобом, Господе. Дете које сам убила у утроби својој сведочиће против мене, на Твом страшном суду. Признајем свој грех пред Тобом, Господе. Молим Ти се, помози ми, да без роптања испуним епитимију коју ми је на исповести наложио свештеник, као казну за учињени грех, да не бих била кажњена на страшном суду Твом, на очиглед свих. Опрости ми грех чедоморства, по великој својој милости, као благи и човекољубиви Бог, молитвама Твоје Пречисте Матере и свих светих, Амин.   Молитву сачинио презвитер Марјан Кнежевић     Свештеник ће, мајци која је убила дете у утроби и саучесницима у убиству детета, одредити епитимију, неку врсту казне, којом треба да сами себе казне да их Бог не би казнио и у овом и у оном свету. Свештенство поседује благодат од Господа да   што год свеже на земљи буде свезано и на небу, и што разреши на земљи буде разрешено и на небу. И којима опрости грехе, опростиће им се, и којима задржи, задржаће им се. И сви који учине тежак грех, треба од свештеника да тражe да им наложи епитимију за учињен грех. Неки свештеници ретко налажу епитимију,  из бојазни да је неће моћи испунити, или одређују врло благе епитимије, скоро симbоличне, колико да потсете на учињен грех.   У пређашњим временима епитимије су биле врло строге. Тада су људи имали и чвршћу веру у Бога, и били спремни да  испуне и најтежу епитимију. Ако свештеник не одреди епитимију за учињен - тежи грех, починилац греха може да посумња да ли му је Господ опростио, па да га савест дуго мучи, све док не добије епитимију, према тежини греха.

------------------------------------------ + + + -----------------------------------------

О посту

Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човјека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човјека своме стомаку, па је овом заповјешћу хтио да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој тиелесној похоти. Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповиједа своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз вијекове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики. У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од гријеха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само тјелесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, тјелесни, но не зато да би потцјенио тјелесни. И Он сам је постио тјелесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човјек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тијела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сјећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лијек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста. Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве. Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дјела. Нарочито у вријеме поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста. Какви све постови постоје и како треба постити? Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове. Једнодневни постови су: сваке сриједе и петка, осим трапавих седмица: Усјековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење. Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, сриједа и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, дјеци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у тијелу. У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповједати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све гријехе које знамо и којих се сјетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да побједимо гријех. Наша исповјест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији. У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе дјеца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко лијеве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не цјеливати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад лијевог, и сачекамо да нам свештеник удијели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје мјесто и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.