Make your own free website on Tripod.com

SRPSKA PRAVOSLAVNA PAROHIJA MASLOVARSKA

USTROJSTVO SPC
Home
MASLOVARE
LJETOPIS
HRAMOVI PAROHIJE MASLOVARSKE
SVETI GEORGIJE
NOVOSTI
CRKVENI KALENDAR
ARHIJEREJSKO NAMESNISTVO KOTORVAROSKO
EPARHIJA BANJALUCKA
MANASTIRI EPARHIJE
USTROJSTVO SPC
ISTORIJA PRAVOSLAVNE CRKVE
SPC
DECIJE STRANE
MOLITVENIK
SAVETI I POUKE
PESME O BOGU I RODU
IMENOSLOV
Clubs and Groups
Youth Activities
OBICAJI
VERA
BILTEN HRAMA
PRILOZNICI
PRAVOSLAVNE VEZE
KONTAKT

Enter subhead content here


ГРБ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Попут свих иституција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа : На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака.(Устав СПЦ члан 3).
Српска православна црква јесте заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Исуса Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама.

 

 

ГРБ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Попут свих иституција са дубоким коренима и часном прошлошћу, и Српска православна црква има свој грб у који су уткани симболи који означавају најтрајније духовне вредности српског народа. Речима описан, грб Српске православне цркве овако изгледа : На патријарашком плашту порфирне боје, украшеном двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране кула светог Саве у Хиландару, с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини златан крст са четири једнака крака и по једним златним огњилом у сваком углу крака.(Устав СПЦ члан 3).
Српска православна црква јесте заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Исуса Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама. По природи својој Црква је у исто време и видљива и невидљива, и божанска и човечанска. Она је видљива јер је њен оснивач - оваплоћени Бог који је као видљив живео међу људима; јер благодат спасења даје људима кроз видљива средства; јер јавно исповеда веру Христову; јер има видљиву апостолску јерархију; јер има видљиве људе за своје чланове; јер живи у видљивом свету. Али она је и невидљива, јер је невидљива њена глава - Христос; јер је невидљива њена душа - Свети Дух; јер је невидљива благодат спасења; јер су невидљиви њени преминули чланови. Црква је света и једна, и у исто време и на небу и на земљи, јер јој је једна глава Господ Исус, јер у њој стално борави Дух Свети. Црква је апостолска, зато што су је раширили и утврдили Апостоли и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих Апостола. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола које је сам Христос изабрао и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Обећањем да ће бити с њима " у све дане до свршетка века" (Мт.28,20), Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем епископског наслеђа или пријемства, све до свршетка света. Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија, тј. епископи са свештеницима и епископски сабори. Највећу и највишу власт у Цркви представљају Васељенски Сабори. Одлуке Васељенских Сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним Црквама епископи тих Цркава имају се у свему држати учења и правила Светих Апостола, одредаба Св. Васељенских Сабора и прописа Светих Отаца. Никакав папа не постоји као глава Цркве,јер је једина глава Цркве и на небу и на земљи Богочовек Исус Христос.
Устројство или уређење Српске православне цркве је црквено јерархијско и црквеносамоуправно. Црквена власт је духовна, црквено дисциплинска и црквеносудска, а по каконима и уређењу Српске православне цркве, припада само јерархији. Ту власт јерархија врши преко својих представника и органа. Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се Уставом предвиђају.
У Српској православној цркви постоје следеће црквенојерархиjске и самоуправне власти, тела и органи: Патријарх, Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, Велики црквени суд, Патријаршијски савет, Патријаршијски управни одбор; Епархијски Архијереј, Епархијски црквени суд, Епархијски савет, Епархијски управни одбор; Архијерејски намесник; Парох; Црквеноопштински савет и Црквеноопштински управни одбор, и Настојатељ и манастирско братство.
Српска православна црква је епископална; њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.
На челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар, и први међу једнакима. Његова титула је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ; Бира се између српских активних архијереја, који управљају епархијама најмање 5 година, најдаље у року за три месеца од дана када се патријаршијски престо упразни, Свети архијерејски сабор, на заседању проширеном активним и викарним епископима. Свечано устоличење новоизабраног патријарха бива на архијерејској литургији, сутрадан по избору. Као врховни поглавар Српске православне цркве, поред права и дужности епархијског архијереја у архиепископији Београдско-карловачкој и поред права која му дају канони и црквени прописи - Патријарх има посебна права части, свештенодејства, репрезентације и администрације.
 
 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ
АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ
И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
ГОСПОДИН ПАВЛЕ
(световно име Гојко Стојчевић)

Патријарх

рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

 

Свети Архијерејски Сабор

- Архиеп. пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПАВЛЕ (Стојчевић) 
- Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН (Павловић) 
- Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)  
- Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР (Ковачевић)  
- Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ (Мрђа)  
- Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ (Трифуновић) 
- Епископ нишки ИРИНЕЈ (Гавриловић)  
- Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ (Качавенда) 
- Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ (Вадић)  
- Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ (Милутиновић) 
- Епископ будимски ЛУКИЈАН (Пантелић) 
- Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ (Ђокић)
- Епископ банатски НИКАНОР (Богуновић)
- Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН (Крчо) 
- Епископ источноамерички МИТРОФАН (Кодић) 
- Епископ жички ХРИЗОСТОМ (Столић) 
- Епископ бачки ИРИНЕЈ (Буловић) 
- Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ (Мотика)
- Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ (Радосављевић)
- Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ (Јевтић) 
- Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ (Јевић) 
- Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН (Владулов) 
- Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН (Ђокић)
- Епископ западноевропски ЛУКА (Ковачевић) 
- Епископ тимочки ЈУСТИН (Стефановић) 
- Епископ врањски ПАХОМИЈЕ (Гачић) 
- Епископ шумадијски ЈОВАН (Младеновић) 
- Епископ славонски САВА (Јурић) 
- Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ (Мидић) 
- Епископ милешевски ФИЛАРЕТ (Мићевић) 
- Епископ далматински ФОТИЈЕ (Сладојевић) 
- Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ (Дурић)
- Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ (Мићовић) 
- Епископ ваљевски МИЛУТИН (Кнежевић)
- Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ (Поповић) 
- Епископ западноамерички МАКСИМ (Васиљевић) 
- Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке ИРИНЕЈ (Добријевић) 
- Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ (Ракита)
- Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ (Перић) 
- Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ (Шибалић) 
- Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић) 
- Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ(Пантелић)
 
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: 
- Архиеп. охридски и Митр. скопски ЈОВАН (Вранишковски) 
- Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ (Јовчески) 
- Епископ брегалнички и мјестобљуститељ битољски MАРКО (Кимев) 
- Епископ стобиски ДАВИД (Нинов)

 

 

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО
ЕПИСКОП бАЊАЛУЧКИ
ЈЕФРЕМ (МИЛУТИНОВИЋ)

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рачу, епархија жичка. Замонашен је у манастиру Липље, епархија бањалучка, 9. јула 1967. Исте године, уписан је у богословију у манастиру Крки коју завршава са одличним успјехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. Послије завршеног четвртог разреда богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин презвитера јеромонаха, у истом храму и од истог епископа.

По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успјехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад ”Учење Светог Василија Великог о монаштву”. Рад је оцијењен одличном оцјеном и препоручен за штампање.

Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причисљен је у братство манастира Крке. Одлуком Светог архијерејског синода од 2. септембра 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије Св. Три Јерарха у манастиру Крки. Поред ове дужности у богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послучање в.д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио дијелом манастирске економије.

За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, патријарх српски Герман, епископ жички Стефан и епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду.

Послије двије године проведене у Београду као викарни епископ, изабран је 19. маја 1980. године, за епископа бањалучког. Устоличење епископа Јефрема обављено је у Бањој Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране епископа сремског Андреја као изасланика Светог архијерејског синода, а у присуству митрополита дабробосанског Владислава и Господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја вјерника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије.
Епископ Јефрем је затекао много повољнију ситуацију у епархији него његови претходници, епископи Василије и Андреј. Већ је било много урађено на обнови Епархије, а и политичке прилике су биле знатно повољније и оне су значајно искориштене.

Нажалост, долази до познатих трагичних догађаја, рушења заједничке државе и избијања грађанског рата, поново са тешким последицама по Српски народ и Православну српску цркву. У оваквим временима радило се оно што је било могуће и колико су прилике дозвољавале. Прије свега, оснажени су канонски принципи устројства Епархије и томе створени услови јачег замаха у свим сферама црквеног живота, чији резултати ће се моћи видјети из ниже наведених података.
За протекли период (1980-2007) епископ Јефрем је на подручју Бањалучке епархије осветио 126 нових храмова, 38 храмова је генерално обновљено, а 89 храмова је у изградњи. У истом времену, изграђено је и освећено 33 парохијска дома. Генарално је обновљен и освећен Владичански двор.
Дозволом грађанских власти и благословом епископа у Епархији је организована вјеронаука као редовни предмет у свим Основним школама. Број вјерника, причасника и црквено вјенчаних се повећао у свим парохијама.

У овом послератном времену које је изузетно тешко, и у политичком и у економском погледу, Црква ипак све више заузима своје мјесто које јој припада у животу Српског народа, показујући миленијумску вјечну младост и виталност, а Господ као у вријеме апостолско додаје и умножава оне који се спасавају.

 

 

Свети Архијерејски Синод

Свети Архијерејски Синод - Највиша извршна и судска власт у свом делокругу. Патријарх председава Синодом, у чији састав улази четири епископа, које бира Свети Сабор. Мандат им је две године, а сваке године долазе по нова два члана. Бирају се и два члана заменика. Црква преко Светог Синода одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са свим аутокефалним Црквама. Свети Синод се стара о ширењу хришћанске вере, руководи мисијом, унапређује црквену књижевност и одобрава уџбенике, бира наставничко и васпитачко особље и стара се о њиховој стручности, бира стипендисте, бира уреднике и управља службеним листом СПЦ и другим званичним издањима, руководи пословима око превода Светог писма, оцењује и одобрава израду икона, стара се о једнообразности црквеног појања и оснива и надзире појачке школе, даје објашњења о брачним прописима, води надзор над радом епископа и води бригу над епархијама које немају тренутно епископа. Као судско тело Свети Синод суди у првој инстанци међусобне несугласице епископа, канонске кривице епископа и дисциплинске службене кривице својих органа и пресуђује њихове размирице, а у последњој инстанци дисциплинске кривице наставног особља духовних школа.


СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Председник:
Патријарх српски Г. Павле
Чланови:
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)
Епископ жички ХРИЗОСТОМ (Столић)
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ (Јевић)
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ (Мићевић)

 

 

Велики црквени суд

Велики црквени суд - Виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и лаика, као и за црквено-брачне спорове унутар Цркве. Ово тело је стално и сачињавају га: три епископа, који су уједно и чланови Светог Синода, два почасна члана свештеника из мирског реда и два њихова заменика које бира Свети Синод на 4 године и једног референта, такође свештеника. Свети Синод именује председника Суда, а бира и почасне чланове, који би требало да имају завршену правну школу и 10 година црквеносудске и административне праксе или 15 година парохијске. Велики црквени суд у другом и последњем стемену разматра, одобрава, поништава и преиначава решења Епархијских црквених судова, која се тичу поништавања брака, пресуде свештеницима оба реда, губитка службе, доживотне забране свештенослужења, лишавања свештеничког чина, забране свештенослужења, искључења лаика из црквене заједнице и све изјављене жалбе. Седиште Великог црквеног суда је у Патријаршијском здању.

 

 

Патријаршијски савет

Патријаршијски савет, Српске православне цркве је врховно уредбодавно тело у пословима материјално-финансијске (спољашње) црквене управе. Патријаршијски савет чине: Патријарх, односно његов заменик, као председник који руководи седницама; четири члана Светог архијерејског синода, односно њихови заменици; Декан Православног богословског факултета; два представника манастира и један ректор богословије, које на предлог Светог архијерејског синода именује Свети архијерејски сабор; по једно свештено лице мирског реда из сваке епархије, које на предлог епархијског архијереја именује Свети архијерејски сабор; потпредседници Епархијских савета по свом положају и десет световних лица, које на предлог Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора, донесен на заједничкој седници, именује Патријарх. Међутим, пошто је Патријаршијски савет обимно тело, које је тешко сакупити Свети архијерејсаки сабор Српске православне цркве је 1962. године донео одлуку да се сви послови Патријаршијског савета привремено пренесу на Свети архијерејски сабор.

 

Патријаршијски Управни Одбор

Патријаршијски Управни Одбор – Врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима. Ово тело сачињава патријарх као председавајући, два члана Светог Синода, један представник манастира, три свештеника и седам световних чланова – лаика. Свети Синод именује два члана из свог састава, а остале чланове именује на шест година. Ово тело објављује и извршава уредбе и одлуке Светог Синода, а надзире самоуправне црквене органе у њиховом раду, управља фондовима, задужбинама и добрима. Осим тога, као управна власт предлаже буџет и припрема завршни рачун општих расхода и прихода, стара се да све цркве и манастири имају уредне законске доказе за своја добра, коначно решава о отуђењу и задужењу непокретних црквених имања, прописује пословнике за свој рад, одобрава буџете, одобрава оснивање фондова и бира чиновнике и службенике за рад у овом телу.
При ПУО постоји управна канцеларија која води управне послове црквене самоуправе. Канцеларија има три одељења: опште, економско и финансијско.

 

Епархијски Архијереј

Епархијски Архијереј, је духовни вођа, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији. Епархију у Српској православној цркви у црквеноадминистративном погледу чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири. Одлуке о оснивању и називу нових, укидању и арондацији постојећих епархија и одређивању седишта епархија - доносе заједнички Свети архијерејски сабор и Патријаршијски савет. Епископа у Српској православној цркви бира Свети архијерејски сабор под председништвом Патријарха, када је присутно најмање две трећине свих епархијских архијереја. Новоизабраног епископа, уз садејство двојице архијереја, посвећује Патријарх и издаје му грамату, коју поред Патријарха потписују и чланови Светог архијерејског синода. Тада он осим права и дужности по црквеним канонским прописима стиче тројаку власт: учења, свештенодејствовања и управљања.

 

Епархијски црквени суд

Епархијски црквени суд, јесте помоћни орган епархијског Архијереја за црквено судство и послове унутрашње црквене управе. Њега састављају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник, два почасна члана који имају своје заменике, секретар односно референт и потребан број нижег особља. Чланове суда замењују заменици (такође почасни чланови) а по потреби и секретар суда. Сво особље Црквеног суда поставља и разрешава епархијски Архијереј и о томе извештава Свети архијерејски синод. При епархијском црквеном суду постоји и нарочита дужност црквеносудског тужиоца, коју врши свештено лице, које Архијереј одреди. Сви чланови Епархијских црквених судова полажу пред Председником или његовим замеником прописану заклетву и исту и писмено предају њему у руке, који је оверава и ставља у архиву. Све одлуке доносе се већином гласова. Епархијски црквени суд врши своју дужност као судско тело - и као орган епархијског Архијереја за послове унутрашње црквене управе.

Епархијски савет

Епархијски савет, је представништво у пословима епархијске црквене самоуправе. Њега сачињавају: епархијски Архијереј или његов заменик као председник; два члана Епархијског црквеног суда; један представник манастира; по једно свештено и по једно световно лице из сваког намесништва и пет световнних лица. Мандат чланова овог савета траје шест година. Седнице сазива епархијски Архијереј, односно администратор, најмање једанпут годишње у редовно заседање. У својој надлежности Епархијски савет се стара о средствима за подмирење материјалних потреба епархије, фондовима и задужбинама.

 

Епархијски Управни Одбор

Епархијски управни одбор, је управна и надзорна власт у пословима спољашње црквене управе и извршни орган Епархијског савета. И ЕУО (као и ПУО) има свој шири и ужи састав. Чланове ЕУО бира из своје средине Епархијиски савет на шест година, док чланове ужег одбора, на исто време, бира из своје средине ЕУО. У шири састав ЕУО улазе: Епархијски Архијереј или његов заменик, као председник; један представник манастира, три свештена лица и шест световњака - сви са истим бројем заменика у истом својству. Ужи састав ЕУО сачињавају: Архијереј, као председник, једно свештено и једно световно лице, из седишта епархије или ближе околине. У хитним случајевима се ствари могу решавати президијално, тј решава их сам Председник. Седнице могу бити редовне (тј. полугодишње) и ванредне. Епархијски управни одбор има извршну, надзорну и административну функцију.

Архијерејски намесник

Архијерејски намесник, jе свештено лице које врши надзор над неколико парохија. Поставља га и разрешава дужности епархијски Архијереј. Пошто архијерејски намесник у свом намесништву заступа свог епархијског архијереја, то је делокруг њеовог рада предвиђен Уставом Српске православне цркве, углавном исти као и делокруг рада епархијског архијереја, сем оних првосвештеничких и административних права, која припадају епископском чину.

 

 

Парох

Парох, је мирски свештеник који врши службу у парохији, која је заједница православних лица која се налазе под његовим духовним руководством. Одлуке о образовању нових и укидању и регулисању старих парохија, доноси епархијски архијереј у споразуму са Епархијским црквеним судом и Епархијским управним одбором. Парох је привремен и сталан. И једног и другог поставља епархијски Архијереј. Разлика између привременог и сталног пароха јесте само у томе што је стални парох, као заменик Архијереја у пастирској служби, постављен на једној парохији на цео живот и та парохија му може бити одузета само по молби или каквој његовој кривици судским путем - док привремени парох може бити, услед насталих потреба, премештен са једне на другу парохију. Свака таква одлука о премештају привременог пароха је извршна, тј. не постоји право жалбе на исту. Парох врши све своје парохијске дужности и канцеларијске послове потпуно самостално. Он има дужности учитеља вере и морала, свештенодејства и администрације.

Црквену општину сачињавају припадници Српске православне цркве са свештеником на једној одређеној територији, која може обухватити једно или више места - а у циљу старања о потребама цркве. Предлог за наименовање црквеноопштинских одбора подноси парох, односно старешина цркве, преко Архијерејског намесника Епархијском управном одбору. Мандат чланова сабора траје шест година. Кворум за пуноважно решавање црквеноопштинског одбора је натполовична већина његових чланова. Седнице су редовне и ванредне. Служба чланова црквеноопштинског одбора је почасна и врши се бесплатно. Једино секретару се може, по одобрењу Епархијског управног одбора, доделити хонорар.

Настојатељ манастира, је заступник, непосредна управна и надзорна власт датог манастира и братства и извршилац наређења надлежних власти. Манастир је свештено место, са храмом и другим здањима, као обитељ лица монашког реда, која су удружена у једну духовну братску заједницу свечаним заветима; уздржљивости, сиромаштва и послушности, и посвећени молитви и раду. Према односу ка лицу које води врховни надзор над манастирима - манастири се могу поделити на епархијске (под патронатом епархијског Архијереја у чијој се епархији налази манастир) и патријарашке (ставропигијални - независни од дотичних епископа у чијим се епархијама налазе и зависни непосредно од Патријарха). Настојатељ манастира је сталан и привремен. И једног и другог поставља и разрешава епархијски Архијереј. За сталног настојатеља може бити постављен онај привремени настојатељ, који је беспрекорног монашког живота и који је водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може бити разрешен од своје дужности, односно премештен по својој молби, по пристанку, по осуди и у случају претварања мушког манастира у женски или женског у мушки. Настојатељ извршава наредбе надлежног епархијског Архијереја, води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета. Из свега реченог излази закључак да је организација црквеног живота основ духовности која човека припрема за царство небеско, а установњена је по божанском и човечанском праву, којим су хришћани дужни да се владају зарад општег спасења.

 

Црквена општина

Црквену општину сачињавају припадници Српске православне цркве са свештеником на једној одређеној територији, која може обухватити једно или више места - а у циљу старања о потребама цркве. Предлог за наименовање црквеноопштинских одбора подноси парох, односно старешина цркве, преко Архијерејског намесника Епархијском управном одбору. Мандат чланова сабора траје шест година. Кворум за пуноважно решавање црквеноопштинског одбора је натполовична већина његових чланова. Седнице су редовне и ванредне. Служба чланова црквеноопштинског одбора је почасна и врши се бесплатно. Једино секретару се може, по одобрењу Епархијског управног одбора, доделити хонорар.

 

Настојатељ и братство Манастира

Настојатељ манастира је заступник, непосредна управна и надзорна власт датог манастира и братства и извршилац наређења надлежних власти. Манастир је свештено место, са храмом и другим здањима, као обитељ лица монашког реда, која су удружена у једну духовну братску заједницу свечаним заветима; уздржљивости, сиромаштва и послушности, и посвећени молитви и раду.

Према односу ка лицу које води врховни надзор над манастирима - манастири се могу поделити на епархијске (под патронатом епархијског Архијереја у чијој се епархији налази манастир) и патријарашке ( ставропигијални - независни од дотичних епископа у чијим се епархијама налазе и зависни непосредно од Патријарха). Настојатељ манастира је сталан и привремен. И једног и другог поставља и разрешава епархијски Архијереј. За сталног настојатеља може бити постављен онај привремени настојатељ, који је беспрекорног монашког живота и који је водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може бити разрешен од своје дужности, односно премештен по својој молби, по пристанку, по осуди и у случају претварања мушког манастира у женски или женског у мушки. Настојатељ извршава наредбе надлежног епархијског Архијереја, води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета.

Из свега реченог излази закључак да је организација црквеног живота основ духовности која човека припрема за царство небеско, а установњена је по божанском и човечанском праву, којим су хришћани дужни да се владају зарад општег спасења.

 

Црквена просвета

 

ПАТРИЈАРШИЈА

Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду.

Поглавар Српске православне цркве има титулу: Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

ЕПАРХИЈЕ

ЕПАРХИЈЕ
Епископија (грч. έπισκοπία), или епархија, назив за област чији духовни живот надгледа и њиме руководи епископ. Некад је то била једна покрајина и њена администрација у грчко-римском царству, и седиште администрације једне или друге од ових установа, и стан епископа. Некада је епископија улазила у састав веће јединице-дијецезе, а у њеном саставу биле су мање јединице-номе. Таква структура и организација у четвртом веку прелази у црквену организацију, која је и данас сачувана у оним православним црквама које се управљају по систему митрополија. У Православној цркви постоје спољашњи знаци по којима се епископи разликују од осталих свештенослужитеља. То су: панагија, напрсни крст, митра и епископски жезал.

Панагија (грч. παναγία), иконица овалног или округлог облика са ликом Пресвете Богородице, или Спаситеља коју архијереј носи заједно са напрсним кррстом на својим грудима. Она га подсећа да је дужан да у своме срцу носи Господа Исуса Христа уздајући се при том у милост и помоћ Пресвете Богородице.

Митра (грч. μίτρα), појас којим се везује глава. овако се назива венац одн. круна коју православни архијереји стављају на главе у току богослужења. Архијерејска митра по светом Симеону Солунском подсећа на кидар који су на глави носили старозаветни првосвештеници. Митра је украшена иконама Спаситеља, Богородице, Часног Крста, Светог пророка Јована Крститеља или јеванђелиста. она означава покорност архијереја Христовом јеванђељу, а у исто време и Христов венац. После светог Јована Богослова, који је носио венац на глави, митру су у почетку носили само александријски архијереји, што се види и на најстаријим фрескама, а од XVI века носили су је само источни патријарси. Од XVII века митру носе сви архијереји.

Жезал (грч. ράβοός), пастирски штап, украшен на врху крстом и двема змијама.Знак је епископске власти над словесним стадом Христовим. Подсећа на процветали Аронов жезал. Даје се архијерејима на дан њихове епископске хиротније као символ духовне власти над словесним стадом Христовим. Архијерејски жезал означава власт Светога Духа која архијерејима помаже у напасању и вођењу пастве на путу спасења. Змије на жезлу треба да подсећају архијереја на мудрост, а крст на славу Христову у његовом раду са повереном му паством. Зато се архијерејски жезал назива и патерицом, коју су архијереји примили од Христа преко апостола како би отачки руководили својом паством. Жезал се даје новопосвећеном архијереју после отпуста литургије у току које је хиротонисан, а уз поуку патријарха или најстаријег архијереја који је учествовао у хиротонији.

 

Enter supporting content here

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SV. GEORGIJE - MASLOVARE