Make your own free website on Tripod.com

SRPSKA PRAVOSLAVNA PAROHIJA MASLOVARSKA

ISTORIJA PRAVOSLAVNE CRKVE

Home
MASLOVARE
LJETOPIS
HRAMOVI PAROHIJE MASLOVARSKE
SVETI GEORGIJE
NOVOSTI
CRKVENI KALENDAR
ARHIJEREJSKO NAMESNISTVO KOTORVAROSKO
EPARHIJA BANJALUCKA
MANASTIRI EPARHIJE
USTROJSTVO SPC
ISTORIJA PRAVOSLAVNE CRKVE
SPC
DECIJE STRANE
MOLITVENIK
SAVETI I POUKE
PESME O BOGU I RODU
IMENOSLOV
Clubs and Groups
Youth Activities
OBICAJI
VERA
BILTEN HRAMA
PRILOZNICI
PRAVOSLAVNE VEZE
KONTAKT

Here we will tell the story of the beginnings of our church and how we became what we are today.

images.jpg

ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма. Од већине народа у империји, Јевреје је издвајао монотеизам, односно вера у једног Бога. Првобитну хришћанску цркву (лат: ecclesia - заједница) формирали су након Исусове смрти, његови ученици и апостоли у Јерусалиму. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е) многи јудаисти окрећу се хришћанству. Присталице Исуса из Назарета се у почетку називају назарени, да би тек касније стекли назив хришћани. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво јевреји, који су сматрали су да је Исус био Месија (односно Христос) чији долазак прориче јеврејска света књига Танах, коју хришћани називају Старим Заветом. Многе јудејске (фарисејске) старешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове следбенике за јеретике, које искључују из јеврејских заједница, а неретко и пријављују Римским властима. У овим догађајима неки аутори виде дубље корене каснијег антисемитизма међу хришћанима.

Већ у другој половини 1. века, хришћански покрет постаје претежно нејеврејски. Хришћанске заједнице настају широм Палестине, Мале Азије, Сирије, Египта, Африке и Грчке. Језик комуницирања међу хришћанима у то доба био је грчки. Пошто је у античка времена религија углавном била везана за одређени град или народ, сматра се да су „хришћани пресекли традиционалне везе између вере и нације.“ Временом се хришћани све више одаљују од Јевреја, па се током другог века, између осталог, прелази са светковања суботе на недељу.

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом веку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година пре нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су веровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV века). Њихов задатак, био је да проповедају божије речи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За само три века свог развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Први хришћани су, за симбол Исуса Христ, одабрали знак рибе. „Исус Христ, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на простору некадашњег Римског царства. Религија је заснована појавом Исуса Христа, сиромашног човека из Назарета у Галилеји и Његовим оснивањем Цркве, као заједнице Тела Његовог, у првом веку нове ере.

Исус Христ је проповедао о божјем и небеском краљевству, тако скупљајући много поборника, који су га сматрали месијом. Грчка реч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве припаднике Христове вере у Антиохији назвали χριστιανοί, именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповедало једнакост свих љиду пред богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповедања једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала које проповедају јеванђеља. Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство разједињено. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог јеврејског проповедника - Апостола Павла, организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу светску религију, чији број верника прелази 2.200.000.000.

Данас се под хришћанством углавном подразумевају три главне деноминације: Православна, Римокатоличка и Протестантска (евангелици или лутерани, реформисани или калвини, англиканци, баптисти, методисти, квекери, адвентисти, пентекосталци, Јеховини сведоци...). Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Крајем ХХ века, и почетком ХХ јавља се међу овим хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама где је проблем заједничког деловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачаје међу теолозима после II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посета Павла IV Цариграду 1967. године)

Основна учења православне Цркве су изнета у Символу вере који је усвојен на Васељенским саборима у првим вековима хришћанства и били су обавезујући за целу Цркву. Касније је дошло до промене делова Символа вере од стране западног дела Цркве и њеног напуштања евхаристијске заједнице са Источним делом Цркве 1054. године.

Најзначајнији аспекти хришћанског живота јесу пост,молитва, Литургија и Причест. И пост и молитва имају за циљ да човеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство Небеско

Значајна одлика Цркве јесу светитељи који су својим животом и делима допринели много добробити Цркве. Они су још овде на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вечни и Царство Небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцељивали тешке болеснике и многе утешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију.

Најважнија улога православних храмова је да служе као место где жива Црква - верници, узносе Богу своје молитве а најважнији део црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катихеза. Литургију служи свештеник уз присуство верног народа, а уз помоћ певнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.

Постоје три степена свештеничке службе: ђакон, свештеник (јереј), епископ. Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна три епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је још мања него свештеника - он је на неки начин помоћник свештенику.

Најзначајније дело на којем се заснива литургија јесте Свето писмо које чини Стари и Нови завет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

 

Васељенски Сабори

Васељенски сабори (гр. οικουμενικος συνοδος, сабрање епископа који представљају целу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине. И поред тога што епископ има одређену помесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду пре шизме (1054), карактер "васељенски" једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата целе империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски Сабори нису били царска институција. Цареви потписују саборска акта, али не гласају нити пак утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος ), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вере или симбола вере. Одлуке Васељенских Сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вере. Зато одлуке Сабора треба да прихвати и потврди свест Цркве. Православна традиција признаје седам Сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помесни или регионални сабори.

Васељенски сабори су у историји представљали сабрања епископа целе васељене на којима се изражавало јединство Цркве, права вера и истинито знање о Богу. Јединство свих помесних Цркава на васељенском нивоу остварује се када њихови епископи, припадајући једном Телу Цркве, исповедају једну веру, односно када су, по речима св. Игњатија Богоносца, епископи са свих крајева земље у једној вољи (мисли) Исуса Христа.

Цела Црква, епископи, свештенство и народ, учествују у исказивању правилног учења или догмата о Богу као Светој Тројици и о односу Бога према свету. Истину, дакле, не исказује ни први у јерархији, сам и одвојен од црквене заједнице, нити је, пак, истина ствар већине. Историја Цркве нам показује примере учитеља и исповедника вере који нису заузимали највиша црквена достојанства, а ипак су били стубови Православља. Такав је пример св. Атанасија Великог, који је у време Првог Васељенског сабора био ђакон. Наравно, св. Атанасије је био такав богослов зато што је целим својим бићем живео у Истини, заједно са свима Светима, пројављујући саборно јединство целе Цркве. Истина је постигнуће целе Цркве као заједнице, сваког њеног члана који својим животом сведочи целог Христа. Само Црква као заједница дарова, у којој постоји прожимање између првог, као мистагога, и свих других чланова има и објављује истину целог Христа.

Полазећи од оваквог начина поимања црквеног живота, све одлуке Васељенских сабора су доношене тако да су изражавале веру и савест целе Цркве, а то правило вере је на снази увек онда када саборске одлуке прођу кроз проверу, односно када су саборно прихваћене од свих чланова заједнице. Овде треба тражити узроке зашто и велики Васељенски сабори, као нпр. Први и Четврти, нису били прихваћени одмах, него су прошле године, чак и десетљећа док су одлуке добиле икуменски (=васељенски) значај. Велики Оци и Учитељи Цркве нису се руководили идејом моћи или власти у спровођењу својих одлука, него су стрпљиво чекали да Истина буде доживљена и прихваћена у свакој пори црквеног живота*.

Да би саборска одлука била израз живе вере она мора бити саопштена у свим помесним Црквама на Светој Литургији. Без сагласја верног народа немогуће је једну одлуку спровести у литургијски живот. Наиме, тек онда када верни народ својим Амин (што значи: нека тако буде) изрази потпуно слагање са одлуком неког Сабора, одлука се усваја. Другим речима, саборска одлука се коначно прихвата када се у њој у потпуности огледа литургијско и подвижничко искуство Цркве.

Васељенски сабори следе образац утврђивања и саопштавања истине који је установљен на Апостолском сабору у Јерусалиму (49. г.), када су сви Апостоли једнодушно рекли: Угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). То значи да одлуке Сабора подразумевају хармонију две воље у Цркви: Божије, коју невидиво саопштава Свети Дух, и људске, коју исказују епископи, који, будући да иконизују Христа у Евхаристији, имају посебну харизму (дар), да као начелници и објединитељи евхаристијских сабрања, исповедају јединство Цркве у Христу, а отуда и правилно учење на Саборима, исто онако као што су то чинили Свети Апостоли у раној Цркви.

Одлуке Васељенских сабора превасходно исказују истине вере доживљене у Крштењу и Евхаристији. Стога је у одлукама Сабора нарочито дошло до изражаја учење исказано у тзв. крштењским Символима вере помесних Цркава, које су изговарали катихумени приликом Крштења. Одлуке Сабора су, такође, у великој мери засноване и на анти јеретичким списима Светих Отаца, који су исповедали истину доживљену у Цркви као литургијској заједници, насупрот јеретичком учењу које се увек заснива на појединачним мишљењима.

У досадашњој историји Цркве је одржано седам великих Васељенских сабора.

Први Васељенски сабор се састао у Никеји 325. године, а повод за је било јеретичко учење Арија, који је Господа Христа погрешно сматрао створењем, а не предвечним Сином Божијим, како учи Православна Црква. Никејски сабор је, по речима св. Атанасије Великог изобличење сваке јереси... јер он исповеда савршену и потпуну веру у Свету Тројицу... у којој се вери ми и крштавамо и кроз коју се сједињујемо са Богом. На том Сабору је састављен Символ вере који је потом допуњен на Другом Васељенском сабору.

Други Васељенски сабор је одржан у Цариграду 381. године. Повод за његово сазивање била је духоборачка јерес чији су представници говорили да је Дух Свети створење, а не Бог. Црква је одбацила њихово неправилно учење и допунила Никејски Символ вере, проширивши осми члан, у коме се наглашава да Духу Светом припада иста слава и поклоњење као и Оцу и Сину, другим речима, да је по Божанству исте части са Оцем и Сином. Због ове допуне, као и исказања вере у Цркву, једно Крштење, Васкрсење и живот Будућег века, установљени Символ Вере се назива Никејско – цариградски.

Трећи Васељенски сабор се састао у Ефесу 431. године, како би потврдио одлуке претходних Саборе и одбранио веру цркве од Несторијевске јереси. Несторије је сматрао да и божанској и човечанској природи Христовој треба да припада и по једна личност. Оци Трећег Сабора су одбацили његово учење којим би се уносила деоба у Личности Господа Христа. На овом Сабору је потврђено да је Господ Исус Христос једна Личност са две природе: божанском, од вечности, од Оца, и човечанском, коју је примио у времену од Пресвете Богородице.
Несторије је још говорио да Пресвета Дјева Марија није родила Бога, него човека Исуса и зато није прихватао назив Богородица, него ју је називао човекородицом или Христородицом. Пошто Исус нема људску личност, и пошто мати може бити само нечија мати, а не мати нечега, тј. природе, Марија Дјева је уистину Мати Боћија, односно, Богородица.
Несторијева заблуда у вези са Богородицом је потекла од његовог страха да се Дјеви Марији не припишу божанске особине. Исповедајући да је Дјева Марија Богородица и да је родила Бога у телу, Црква јој, међутим, не даје особине богиње. Она није родила предвечног Бога по божанској природи, него Бога Логоса по човечанској природи. Сишавши на земљу Он је узео обличје човека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вечности у заједници са Оцем и Духом Светим.

Четврти Басељенски сабор, сазван је у Халкидону 451. године због монофизитске јереси. Монофизити (грч. Μόνηφύσις = једна природа) су заступали став да се Христова човечанска природа у Оваплоћењу до те мере слила са божанском да се потпуно у њој изгубила. Православна Црква је своје учење у вези са овим догматом формулисала у тзв. Оросу (= одлуци) у коме стоји да је Христос оваплоћени Син Божији и Логос, једна Личност са две природе: божанском, којојм је јединосуштан (исте суштине) Оцу, и човечанском после Оваплоћења, са којом је постао јединосуштан са нама. Монофизити су због свог погрешног учења направили раскол у Цркви и остали су до данас издвојени из ње (Копти, Етиопљани и Јермени).

Пети Васељенски сабор је сазвао цар Јустинијан 553. године у Цариграду да би се на њему још једном потврдило учење Цркве о Господу Христу као оваплоћеном Сину Божијем. У одлукама Сабора се говори о Исусу Христу као једној Личности са две природе, тако да се природа Логоса није претворила у природу тела, нити се природа тела претворила у природу Логоса по сједињењу, које се десило Оваплоћењем. Цар Јустинијан је написао познату литургијску химну Јединородни Сине и која говори о Сину Божијем који се оваплотио, био распет на Крсту и смрт победио, остајући и даље Један од Свете Тројице.

Шести Васељенски сабор је одржан у Цариграду крајем крајем 680. и почетком 681. године. Повод овом сабору биле су монотелитска јерес (грч. μόνο θέλημα = један воља) и моноенергитска јерес (грч. μόνη ενέργεια = једна енергија). Заступници ових учења су погрешно сматрали да је Господ Христос имао једну вољу и једну енергију. Насупрот њима, св. Максим Исповедник је говорио да у Христу постоје две природе и, сходно томе, две природне воље и енергије, божанска и човечанска. Ове две воље и енергије су у међусобном општењу и прожимању, а једна Личност Христа Богочовека покреће Своје природне воље и енергије и дејствује у њима.

Седми Васељенски сабор се састао у Никеји 787. године, а за повод је имао иконоборачку јерес. Иконоборци су били против поштовања светих икона у Цркви, тврдећи да је то грех идолатрије (идолопоклонства). Бранитељи светих икона, св. Јован Дамаскин и св. Теодор Студит су истицали да је поштовање икона и могуће и исправно јер је Син Божији – примио људско тело (Логос постаде тијело – Јн. 1, 14) и зато се као оваплоћени Бог може и насликати*. Они који су одбацивали иконе, одбацивали су и Христово Оваплоћење и сматрали га за привид и фантазију. Свете иконе треба поштовати и клањати им се, али не и обожавати их . Клањајући се Пресветој Богородиции Светитељима који су изображени (представљени) на иконама клањамо се Прволику Господу Христу који је основ сваког лика насликаног на икони. Сваки Светитељ јесте поновљени Христос који и ликом подсећа на Господа Христа. Стога, поклањајући се Светитељима клањамо се самом Господу Христу, Коме су они служили и Кога су својим животом прославили.

Сабори – израз богооткривене Истине

Црква је на свим Васељенским и помесним саборима, користећи богато наслеђе вере које је забележено у Светом Писму и посведочено у саборном искуству Светих Отаца, уложила огромне напоре да изрази богооткривену истину, одолевајући свим таласима јеретичких учења. У том смислу саборске одлуке представљају неисцрпан и незаменљив извор вере и сигуран путоказ у суочавању Цркве са свим доцнијим погрешним учењима кроз историју.

 

Патријаршије

Васељенска патријаршија

Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, захваљујући цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије , Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то вријеме Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога Патријарх премешта своје седиште у Ницеју, гдје је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Османлије 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предано Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора.

Александријска патријаршија

То је најстарији патријаршијски престол; спомиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником еванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима. Услиед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква поделила се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. века прешла је на византски обред пошто су и верници и свећеници грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свећенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

Антиохијска патријаршија

Спомиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У 5. веку, због монофизитске херезе, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. века, када је од Цариграда преузела византски обред. Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клера и верника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

Јерусалимска патријаршија

На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалем буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Услед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. веку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. веку, Јерусалем је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у 19. веку поново је стекао древну аутономију. Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

Руска патријаршија

Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, осим оних у Грузији. Чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенославенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хриршћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео ослободити земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим Синодом. Патријаршија је поново успостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658). Московска Патријаршија је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној Цркви.

Српска патријаршија

Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1. она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;
2. Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;
3. Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1878. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1969. од Српске Патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава. Српска Патријаршија је дала аутономију Архиепископији Охридској 2002 године.

Румунска патријаршија

Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Ницејском Сабору. Аријански свећеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У 15. веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарског царства. После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

Бугарска патријаршија

Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византски мисионари које је послао патријарх Фоције 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византски цар Базилије II(Бугароубица) 1019. Године 1186. захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенославенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је успостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а седиште јој је у Софији.

Грузијска патријаршија

Хришћанство је продрло у Грузију још у 5. веку захваљујући Светој Нини. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тесној вези с Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поновно постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Седиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија

 

Самосталне цркве

Кипарска православна Црква

Послије смрти архиђакона Стефана у Светом писму се спомиње да су многи хришћани побјегли и на Кипар. Око 45 апостол Павле и Варнава стижу на Кипар, када је у Пафу крштен проконзул Сергије Павле. По предању на Кипар је избјегао Четверодневни Лазар. Варнава и Марко су остали да проповједају на Кипру, Варнаву су каменовали у близини града Саламине и Марко га је сахранио. Трећи Сабор је потврдио самосталност Кипранске цркве. На првом васељенском сабору учествовали су епископ Кирило из Пафа, Геласије из Саламине и Свети Спиридон из Тримитунта. Изразит антијеретички писац био је Епифаније из Саламине- Панарион (кутија са лијековима). 1191 Крсташи су освојили Кипар и Енглези су га дали на управу римокатоличком реду Темплара., исте године је дошло до побуне и Ричард је дао продао острво јерусалимском краљу Гијому Лузинијану, под франачком влашћу остао је до 1489 када га преузимају Млечани. Латини су у Левкосији поставили свог архиепископа 1220. Турско ропство трајало је од 1571-1878.1878 Предат је Кипар Енглезима. 1925 Кипар је проглашен енглеском колонијом, Кипрани се боре за слободу, устанак је угушен 1931. 1948 На чело цркве дошао Макарије Други и те год. је основан Савет етнархије. 1950 Изабран је за архиепископа Макариос Трећи. 1955 На Кипру устанак. 1956 Макариоса су Енглези одвели на Сајшелска острва у индијском океану и тек су му следеће године допустили да се врати. 1959 Макариос је изабран за предсједника Кипра, а 15 августа 1960 проглашена је Република Кипар. 20 Јула 1974 на Кипар се искрцала Турска војска и заузели су 37% Кипра. Светитељи: Свети Варнава, Лазар Четверодневни, Св. Тит, Спиридон Тримитунсски, Епифаније Кипарски. Манастири: Ставровуни(Часног Крста), Светог апостола Варнаве.

Јеладска архиепископија

Апостол Павле је око 50 године ту проповједао, лично је основао црквене општине у Филипима, Солуну, Верији, Атини, Коринту. Најпознатији ранохришћани су Димитрије Ареопагит, Димитрије и Нестор... 963 Св. Атанасије Атонски основао је Свету Гору уз помоћ цара Никифора Фоке. Четврти крсташки рат срушио је Византију од 1204-1261.У 14 вјеку дошло је до сукоба са западном схоластиком, и углавном се водио између Светог Григорија Паламе и Варлаама и Акиндина. Свети Козма Етолски био је чевени чувар православља за вријеме Туркократије. 1829 Турска је признала Грчкој независност. 1833 Проглашена је монархија и први краљ је био Отон први, Баварац. 1833 Грчка Црква је прогласила аутокефалију а Васељенска патријаршија је признала 1850. 1922 Био је велики прогон Грка из Мале Азије, пре протјеривања у Малој Азији је било 2.500.000 Грка, 2232 храма, 2177 школа. Јермени су у Грчкој 1933 саградили храм Св. Георгија у Атини. Католичка црква има 212 храмова. Има око 150000 Турака- 205 џамија.

Пољска православна црква

1413 Године склопљен уговор између Литваније и Пољске. 1385 Кнез Јагело се јавно одрекао православне вјере и од 1387 римокатолицизам је главна вјера у Пољској. За вријеме краља Сигисмунда Трећег (1587-1632) и Владислава Четвртог (1632-1648) православнима је било нарочито тешко. У борби за очување правослаља нарочито се истакао кнез Константин Острожски (1527-1609) - штампао је острожку Библију. Лвовско братство (од 1585) и Вилнско братство свим су се силама борили за православље. Свети Атанасије Брестски пострадао је од језуита 1648. Приликом подјеле Пољске 1772 када је Русији припао већи дио у Православље се вратило око 8.000.000. када је Пољска призната 1918 имала је око 5.000.000 православаца. Од 1500 храмова католици су преотели 500. 1938 порушено је око 100 православних храмова. 1943 Убијен је митрополит Алексије. Данас има око 700.000 православаца.

Чехословачка православна црква

Плод мисионарског рада Свете браће Ћирила и Методија а на захтјев Светог Растислава (855-870). 864 Крштен је чешки кнез Боривој и његова жена Људмила. Наишли су на отпор латинских свештеника. Света браћа су ишла у Рим и понијели су мошти Светог Климента. Мађари су 907 уништили Моравску државу. Јован Хус +1414 је оличење буђења националног духа.1451 У Цариграду је био чешки свештеник Контантин Ангелик и са собом је понио књигу вјере, 1453 Цариград пао и везе прекинуте. Послије смрти Јана Хуса и Јеронима Прашког везе Чеха са Римом су прекинуте, неки свештеници су били рукополагани од православног епископа у граду Мултанску. 1620 Аустроугари су савладали Чехе и они су 300 година били под њима. 1910 у Чешкој је било десетине хиљада православних. Православна црква у Словачкој потпала је под јурисдикцију СПЦ 1921. 1649 У Словачкој је била од језуита наметнута Ужгородска унија. Епископ Горазд је стрељан 4 септембра 1941 и тјело му је спаљено. 1946 СПЦ је дала сагласност ра РПЦ може постављати своје епископе у Словачкој. 1950 Сабор од 820 делегата одбацио је Ужгородску унију из 1649. У Карловим Варима 1948 отворена је богословија. Светитељи: Св. Јован, Света Људмила, Вацлав, Проокопије Сазавски.Чехословачка Црква има око 200.000 вјерника, 245 парохија, 216 храмова, 140 свештеника.

Финска православна црква

Један од просветитеља Финске је Св. Хенрих из Упсале, око 1160. Јован Први је 1286 изабран за епископа Финске. Највећи представник финског протестантизма је Михаило Агрикола (1512-1557). 1593 Сабор у Упсали прихватио је Аугзбуршко исповједање вјере и тим је протестантизма учвршћен у Финској. У Финску је хришћанство прије стигло из Русије, монах Сергије је оснивач чувеног манастира Валаам на острву језера Ладога, Сергија је наслиједио Свети Герман, Валаам је основан 922. 1240 Католички бискуп Томас предводио је Швеђане и Финце у походу на Новгород, Александар Невски их је савладао на ријеци Неви. Сљедећи напад био је 1242 и опет их је побједио Александар Н. 1806 Финска је потпала под Руску власт и тако је било до 1917. Свети Герман је 1793 кренуо у мисију на Атлеутска острва и тамо провео 14 година. 1780 На Финском језику су се појавили први текстови црквених дјела. Тихон руски је признао аутокефалност Финске цркве 1918, а 1923 потпала је под јурисдикцију васељенске патријаршије. Послије Другог свјетског рата Црква у Финској је изгубила 90% имовине и око 70% вјерника. Данас у Финској има око 70.000 православних.

Синајска архиепископија

Синај је данас у границама Египта. Око 310 пострадала је Света великомученица Екатерина. 330 Царица Јелена саградила је малу Цркву, ту се послије подвизавао Свети Нил Синајски.Улазна врата манастира Свете Екатерине стара су 1400 година.Синајски светитељ је Јован Лествичник, наш Свети Сава је посјетио Синај 1234. У Синајском манастиру има сачуваних око 4000 списа. Синајска архиепископија практично обухвата манастир Свете Екатерине у ком живи око 20 монаха.

Православна Црква у Америци

Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. Највећи старосједиоци Америке су Ацтеки, Маје и Инке. Ацтеки живе у долини Мексика.Маје су номади. Инке су насељавали подручје Еквадора., Перуа, Боливије, Чиле и Аргентину. Педро из Кордове сматра се најистакнутијим доминиканским мисионарем у Америци. Петар Ганд је мисионарио међу Ацетецима. Православна мисија у Америци кренула је од 1794 преко Атлеутских острва. Григорије Шелихов, руски трговац био је проводник вјере на Аљасци. 1793 монаси Валаама на челу са Јоасафом и монахом Германом стигли су на Кодијак. Јеромонај Јувеналије је 1795 мученички пострадао. Јован Венијаминов је био велики мисионар- превео на атлеутски Пут у Царство небеско. 1867 Аљаска је продата Америци.1812 Сазидан је први православни храма на подручју Америке у Фор Росу, Калифорнија. 1867 Грци су основали своју цркву у УСА. Срби саградили свој храм у Џексону 1894. 1970 Московска патријаршија признала је аутокефалност Православној цркви у Америци. Данас Грчка архиепископија у Америци има 535 парохија, Америчка п. Црква 528 парохија, антиохијска архиепископија 107 парохија.

Јапанска православна црква

Просветитељ Јапанаца је Николај Касаткин (1863-1912), проглашен за Светитеља 1970. и њему је посвећен храм у Нагасаки. Превео је јапански Свето писмо и богослужбене књиге. Његова дјела: Писма из Јапана, Јапан и Русија. Крстио је љекара Сакаја и свештеника Саваба 1865.Средиште мисије је Токио, први православни свештеник Јапанац Павле Сабас (1875), а први епископ Јапанске цркве сам Николај 1880. 1890 у Токиу је подигнузт храм- Николај-до. Аутономију је стекла 1970 и први епископ био је Владимир, а од 1972 јапанац Теодосије.. православних Јапанаца има око 40.000 хиљада

Албанска православна црква

Стекла самосталност 1937. Албанци се дјеле на два племена Геге и Тоски. Град Драч је једно од најстаријих хришћанских сједишта. Свети Климент и Наум су учвршћивали вјеру. 1479 Пала је под Турке, посљедњи отпор им је дао тада Ђорђе Кастриот- Скендербег. 1913 Албанија је призната као независна кнежевина, а краљевина је проглашена 1928, први краљ Ахмед Зогу. Први поглавар био је Христифор 1937-1949. пред други свјетски рат Албанија је имала 250.000 православних, 354 храма.Под Енвером Хоџом Цркви није било лако. Од 1967 до 1990 у Албанији је забрањен сваки вид вјерског живота. Православци данас чине 25% становништва Албаније.

 

Дохалкидонске цркве

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија).

Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској.

Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби.

Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану.

Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године.

Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере.

 

Велика Шизма или велики раскол

ВЕЛИКИ РАСКОЛ 1054. ГОДИНЕ

Велика шизма или Велики раскол, највећи раскол у историји хришћанства који се догодио половином ХI века. Многобројни су разлози који су довели до одвајања заподног хришћанства од васељенске Цркве. Сви они могу се свести углавном на три основна као и остале проистекле из њих: етнопсихолошки карактер Грка и Римљана; политички –премештање престонице Римског царства из Рима у Византион, Цариград (Константинополис); и узроци црквено-догматске природе који су и најважнији.
Сва ранија размимоилажења Истока и Запада у вези са појединим питањима вере и црквене дисциплине трајала су дуже или краће и биласу раније или касније превладавана. Међутим, раскол који се догодио у ХI веку макар за сада је коначан, траје скоро хиљаду година, и мали су изгледи да буде превладан.
Велики раскол догодио се у време папе Лава IХ (1049-1054) (папа је додуше умро у априлу 1054. године, а раскол је коначно настао 16. јула исте године), патријарха цариградског Михаила Кируларија (1043-1058) и у време византијског цара Константина IХ Мономаха (1042-1055). У то време Нормани и Немци (цар Хенрих III) освојили су јужну Италију. Папи је у том тренутку била потребна помоћ Византије, и зато је одржавао везе са царем. Јужна Италија је у црквеном погледу потпадала под Цариградску патријаршију, а папа је у тим областима почео да уводи латинску богослужбену и црквену праксу која је на западу постојала већ неколико векова, као: служење Свете литургије на бесквасном хлебу, пост у суботу, filioque (филиокве) у Символу вере, целибат или неожењено свештенство, признавање папског првенства. Цариградски патријарх Михаило Кируларије, који је потицао из угледне аристократске породице и није поседовао велико богословско образовање и духовно искуство, оштро се, попут патријарха Фотија у IХ веку, успротивио таквој црквеној пракси. На Истоку се реаговало тако што су у Цариграду затворени сви латински манастири и цркве у којима је спровођена таква пракса. Интересантно је да савремени византијски извори не бележе изричито сукобе овакве врсте који су довели до раскола. Обавештења о расколу дају углавном исцрпније западни латински извори као и богата преписка која је тих година вођена између водећих црквених и политичких личности Истока и Запада. Тако је охридски архиепископ Лав упутио Посланицу архиепископу Јовану Транијском у којој отворено оспорава употребу азима – бесквасног хлеба у литургији, пост суботом, целибат и филиокве. На ово писмо одговорио је папа Лав не спомињући спорну црквену праксу, већ је више говорио о ауторитету апостола Петра, о патријарсима јеретицима у Цариграду, поменуо је чак и једну неистину да су неке жене били патријарси, затим се позива на тзв. Константинов дар (Donatio Constantini). Патријархов одговор на ово писмо написан је у помирљивом тону. У овом случају свакако су посреди били политички разлози. Папа је ступио у неку врсту савеза са Норманима и Немцима, чиме су били угрожени политички и духовни интереси Византије у јужној Италији. Из папиних писама која су у то време упућена на Исток јасно се уочава његова тежња да господари хришћанском Црквом и источном патријаршијом. Он оспорава цариградском патријарху звање „васељенски“, пошто је Рим „мајка свих цркава“.
Патријарх Михаило Кируларије ангажује архиепископа Лава Охридског као и монаха Студитског манастира у Цариграду Никиту Ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на Западу појавиле, што су ова двојица радо и учинили. Никита Скитатос је написао један трактат. Међутим, кардинал Хумберт (Хумбертус де Силва Кандида) одговорио је на овај трактат побијајући га. Такође је одговорио и на Посланицу архиепископа охридског Лава, и тако је на већ познати начин оправдао све догматске и литургичке новине западне Цркве. Међутим, боље везе са Западом и папом у том тренутку имао је цар Константин Мономах. Његова писма папи била су помирљива. Зато је папа послао у Цариград трочлану делегацију да разговара са патријархом. У тој делегацији су били кардинал Хумберт де Силва Кандида, Фридрих канцелар римске цркве и архиепископ Петар Амалфијски. Хумберт је понео са собом и свој одговор архиепископу охридском Лаву и Никити Скитатосу. Чак је био одржан и један колоквијум у Цариграду на коме је Никита пристао да његов трактат буде спаљен у СТудитском манастиру. Због гордог и осионог понашања, патријарх није примио папину делегацију, а они су незадовољни пријемом учинили један непримерен поступак којим су бацили анатему, проклетство, на Цариградску цркву. Наиме, у суботу 16. јула 1054. године, они су у цркви Свете Софије (Аја Софија) у Цариграду за време богослужења јавно, пред свештенством и народом, положили писмену анатему у олтару цркве. Одлучење (екскомуникација) и анатема изречени су у писменом облику на патријарха Михаила Кируларија и његове присталице и истомишљенике ако се не покају. Симболично су, излазећииз цркве, отресли прашину са обуће своје говорећи:“Бог нека види и суди“ (Videat Deus et iudicat). У написаној анатеми између осталог каже се да је сам град Цариград био хришћански и православан, а што се тиче патријарха, он је јеретик, као и његови следбеници. Још им се приписује да су аријанци, николаити, манихејци, духоборци. Сам патријарх се оптужује да је постао монах из љедског страха, да је неофит (скоро крштен).
Папски изазланици су 17. јула напустили Цариград, а 19. јула патријарх је узразио жељу да се сусретне са њима. Зато су се они вратили из Селимврије, али до сусрета ипак није дошли, јер је цар тражио да и он присуствује састанку. Изасланици су после тога коначно напустили византијску престоницу. Из Цариграда је такође протеран дука Аргирос, командант у јужној Италији који се отворено солидарисао са увођењем латинских обреда у овој области. Патријарх Михаило је 20. јула у Цариграду одржао сабор коме су присуствовали 12 митрополита и два архиепископа. Була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана касније била је спаљена у Цариграду. У саборској одлуци, а поводом анатеме, између осталог каже се да су са Запада (западне таме) у Цариград дошли некакви нечастиви људи:“Дошли су као гром, или бура, или град, или боље, као они који хоће да уклоне истину“. О непосредним последицама бацања анатеме говори писмо патријарха Михаила Кируларија упућено антиохијском патријарху Пету, у коме га прекорева, као и александријског и јерусалимског патријарха, што и даље у диптиху на богослужењу помињу папиноиме:“То је неразумљива немарност. Извесно је да од временаШестог васељенског сабора и за сва будућа времена, папино име је избачено из поменика наших цркава“.
Велики раскол или шизма у историји хришћанства никада није превазиђен и изглађен. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, али црквено јединство није постигнуто. То значи да без духовног јединства, јединства у вери, нади и хришћанској љубави, нема правог и истинског помирења и јединства које се не може постићи сдминистративним, техничким и компромисним средствима, а још мање политичким мерама и духовним империјализмом, за којим данас све више посеже Запад.

Лионска Унија

Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековне културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет "Fideli", којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328).

 

Флорентинска Унија

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евген IV (1431-1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII (1422-1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Флоренцу. "Филиокве" је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији ,,Laententur caeli", у коме Грци прихватају (1258-1282), који заузима Цариград 1261. "Филиокве", пургаторијум, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.) Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Свети Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. "Унијати" су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.

ИСТОРИЈАТ СПЦ


Српска православна црква је једна од помесних цркава православног хришћанског Истока. Са другим православним црквама повезује је јединство вjере, светоотачко предање, заједничка литургично-благодатна пракса и црквено устројство. Оваква подjела условљена је спољним чиниоцима, приjе свега, географским условима, као и подjелом човjечанства на народе и државе. Помесне цркве тако добијају национални карактер и своју судбину везују за судбину свога народа. Тако је то и у Срба.

По своме значају у историји људске цивилизације, балканско подручје, а нарочито његов јужни дио са острвима, може се мјерити са најстаријим цивилизацијама древног Истока. Што се тиче првих почетака ширења хришћанства на Балканском полуострву, одмах треба констатовати да је тај простор, међу првима у свијету, ушао у свијет Новога завјета Господа нашег Исуса Христа. Неколико посланица светог Апостола Павла (двије Коринћанима, двије Солуњанима, двије Титу - епископу на Криту и једна Филипљанима) упућене су још половином 1.вијека црквеним општинама на Балкану, које је овај Апостол основао на свом Другом мисионарском путовању. Крајњи југоисток европског континента био је, дакле, већ на самом почетку нове хришћанске ере одушевљен Хришћанством. Отуда се с правом може констатовати да простори Балканског полуострва имају Цркву из апостолског времена и апостолског поријекла.

Доласком на Балканско полуострво Срби су, као и остали Јужни Словени, затекли развијене црквене организације. Према казивању цара Константина Порфирогенита, прво масовно крштавање Срба било је у време византијског цара Ираклија (610-641). Већ у IX вијеку, посебно за вријеме кнеза Мутимира, развијена је жива мисионарска дјелатност, а у Србији се помињу и прве епархије. Зато се овај период назива "другим крштавањем Срба". Потпуно учвршћење хришћанства код Срба дешава се заправо тек на основу словенске проповиједи и богослужења, који су у српске крајеве доприли најприје из Паноније, а затим из словенских црквених центара у Македонији и Приморју. На обалама Охридсрког и Преспанског језера захваљујући Св. Клименту и Св. Науму процвјетала је словенска писменост, васпитавани су свештенички кадрови, развило се многобројно монаштво, ницали су манастири.

У том периоду формирано је неколико српских држава. У централним српским областима основана је Рашка, а у приморским Дукља, по римском називу Доклеа, која је затим названа Зета по ријечици Зети. Дукљански краљ Јован Владимир прославио се побожним животом и мученичком смрћу, те је тако био први од српских владара који се удостојио светитељства. Његово тијело и данас почива у цркви њему посвећеној код мјеста Елбасана у данашњој Албанији.
У Босни је српски живаљ одувијек сарађивао са српским владарима, било из Рашке или Зете, па им је била заједничка и прва црквена организација, словенска писменост и богослужбена пракса.

Када се говори о почецима хришћанства у Срба, ваља поменути и један специфичан вјерски обичај дубоко везан са породичним животом. То је "крсно име" или "крсна слава", односно свечано прослављање једнога од хришћанских светаца као заштитника и покровитеља одређене породице. Овај обичај био је прихваћен на цијелом српском етничком подручју у Рашкој, Зети, Приморју и у Босни. Слава је искључиво српски народно-црквени обичај. Зато је и настала узречица "Гдје је Слава, ту је Србин". Слава, с једне стране, повезује оне који славе са Небом, а истовремено у хришћанској љубави свечаре повезује и са ближњима, са њиховим гостима, са путницима намјерницима, са просјацима. Свако ко на славу дође домаћину у кућу мора да буде послужен и са чашћу испраћен. Тако је било некад, тако је и данас.
Црквена организација код Срба из основа се мијења и добива свој коначни правац у другој половини XII вијека. Рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) ујединио је већину српских земаља и створио велику српску државу. Немања се недвосмислено опредијелио за источно православље и енергично је из своје државе прогнао све јеретике. Помагао је свештенство и монаштво, па ће и сам посљедње године живота провести у манастиру. Подизао је манастире у земљи, слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Гробу Господњем у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, Св. Николе у Барију, манастиру Св. Богородице Евергетике у Цариграду итд. Међу манастирима које је подигао најзнаменитија је Студеница, у којој је Немања саградио и себи гробницу. Ова "мајка српских манастира" својом архитектуром и животописом представља понос српске националне културе.

Стефан Немања је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Растко се родио око 1175. већ у поодмаклим годинама својих родитеља. Због своје склоности побожном животу, читању, молитвама и побожним размишљањима Растко је, кад му је било 17 година, са једним руским монахом, који је долазио на Немањин двор ради милостиње за манастир, побјегао у Свету Гору Атонску. Ту се у руском манастиру Св. Пантелејмона замонашио и добио име САВА. Послије тога је продужио своје васпитање и подвизавање у манастиру Ватопеду. Смјерношћу и строгим подвижништвом задивио је принц-монах цијелу Свету Гору. Године 1196. абдицирао је његов отац Стефан Немања и уступио пријесто свом средњем сину Стефану. Сутрадан по абдикацији и Немања и његова жена Ана замонашили су се и постали монах Симеон и монахиња Анастасија. Идуће године старац Симеон је отишао у Свету Гору к своме љубљеном најмлађем сину да уз њега у молитви и подвизима проведе посљедње дане живота.

У Светој Гори су Симеон и Сава стекли нова сазнања и сагледали све што је црква учинила у Византији за напредак културе и цивилизације. Видјели су да у Светој Гори постоје и манастири других народа и зато су предузели акцију за изградњу српског манастира у овој светој монашкој земљи. Цар је на приједлог светогорске управе (протата) испунио молбу Симеона и Саве и дозволио им 1198. да обнове запустели манастир Хиландар, како би он био склониште монасима српске народности. Изградња Хиландара је брзо напредовала и његови ктитори (оснивачи) су се већ у љето 1199. уселили у свој манастир. Међутим, 13.фебруара 1200. умро је старац Симеон. Бог је ускоро прославио његове мошти точењем мира. Светогорски сабор га је тада канонизовао, а Сави ставио у дужност да напише житије и службу своме светом оцу, светом Симеону Мироточивом.
Сава је у Кареји, средишту Свете Горе, саградио и испосницу за два до три монаха. Написао је и типик, како за Хиландар тако и за испосницу. Овај посљедњи типик урезан је у мермерну плочу у испосници, која и данас у њој постоји.

У времену кад је Сава уређивао свој манастир и умножавао братство у њему, задесили су Свету Гору тешки дани. Крсташи су 1204. заузели Цариград и основали Латинско царство (1204-1261). Крсташки војници, а са њима и латински свештеници и монаси, упали су у Свету Гору, пљачкали и односили драгоцјености, особито светитељске мошти, а светогорске монахе присиљавали да признају папску власт. Немањини синови у отаџбини страховали су за свете мошти свога оца, па су написали писмо своме брату Сави у коме га моле да узме очеве мошти и пренесе их у Србију. Сава под најтежим околностима и уз највеће опасности 1207. године преноси очево свето тијело у Србију. У отаџбини је Сава остао све до 1217. године радећи неуморно на просвећивању и свештенства и народа. Уз овај просвјетитељски рад, Сава не напушта подвижнички живот - одрицање од свих уживања и ревновање у хришћанским врлинама. Његова дјелатност чврсто се уткала у народну свијест и проговорила кроз безброј легенди и прича . Нема ни једне српске области у којој нема предања о Савиној просвјетитељској активности, а многи топоними везани су за његово име, као што је "Савин извор", "Савина стопа","Савина стијена" и томе слично.

Радећи марљиво на вјерском и културном подизању свога народа, Сава је увидио да су за тај посао потребни кадрови. Од грчког епископа у Расу, Призрену, Липљану који су били под јурисдикцијом Охридске архиепископије која је фаворизовала грчку културу, није се могло очекивати да се свесредно ангажује на том пољу. Зато му је постало јасно да је образовање независне (аутокефалне) националне српске цркве у самосталној држави једини излаз и једина могућност да црква изврши свој велики задатак у животу српског народа. Носећи ту идеју у души, Сава је створио план за њено остварење. Половином 1219. упутио се са пратњом цариградском патријарху и замолио цара и патријарха Манојла Сарантена да његовој земљи даду црквену самосталност и да тој новој, самосталној цркви посвете архиепископа. Они испунише Савину молбу. Патријарх је уручио Сави архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Тако је Сава постао први архиепископ "српских и поморских земаља". Такође је одобрено да будући српски архиепископ не мора више долазити цариградском патријарху на посвећење, већ га могу рукоположити његови епископи.

За сједиште архиепископије бијаше одређена Жича, нова задужбина његовог брата Стефана. Приликом освећења довршеног манастира Жиче, архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана за краља. Тако је Србија добила свога "првовјенчанога краља".
Активност Светог Саве била је веома разноврсна. Године 1229. кренуо је на путовање у Свету Земљу. У Јерусалиму га је љубазно примио патријарх Атанасије. Обишао је затим сва света мјеста. На том путу је Светитељ, откупљујући манастире од Латина и Сарацена, или добијајући мјеста од православних манастира, стварао српске манастире у Палестини, као што је манастир Св. Георгија у Акону, Св. Јована Богослова у Сиону, онај на земљишту манастира Св. Јевтимија и многе мање монашке колоније које су имале да послуже како будућим српским поклоницима тако и популарности Србије и њене цркве. Свуда куд год је пролазио водио је корисне разговоре по српску цркву и државу, а кад се вратио кући продужио је свој рад обогаћен још већим сазнањима и искуствима.

У договору са тадашњим краљем Владиславом, 1233. године Свети Сава је сазвао "сабор српске земље", на коме је поднио оставку. За насљедника је предложио свога ученика и васпитаника Арсенија , човјека врло духовног и пуног врлина. Пошто је Арсније изабран, Свети Сава га је рукоположио, а затим остао још годину дана у Србији како би што боље увео Арсенија у све послове. У прољеће 1234. кренуо је на своје друго путовање по Светој Земљи. Обишао је многе манастире у Јерусалиму, посјетио Александрију, обишао монашке центре у Египту, ишао на Синај, у Антиохију и Цариград. На крају пута посјетио је Трново, пријестоницу бугарског цара Јована Асена, таста тадашњег српског краља Владислава. Изнурен од дугог пута Светитељ је, одслуживши литургију и извршивши водоосвећење уочи Богојављења, оболио и ускоро 14. јануара 1236. у Трнову и умро. Краљ Владислав је тек после годину дана успио да умилостиви свога таста да му дозволи да пренесе мошти свога светог стрица у отаџбину и да их сахрани у својој задужбини манастиру Милешеви, где су положене 6 (19) маја 1237. године. На жалост, свете мошти нису ту могле остати недирнуте. Неколико вијекова касније турски Синан Паша, као одговор на српске буне и устанке, спалио је чудотворне мошти Светога Саве, 1594. у Београду.

Насљедници Светога Саве предано су продужили његов рад. Иако су времена била често бурна, Црква је ипак за све вријеме српске средњовјековне државе без нарочитих поремећаја продужавала да успјешно врши своју мисију. Због несигурности у Жичи, која се налазила на сјеверној граници државе, а нарочито послије најезде Татара (1242.), а затим Бугара и Кумана (1253.), архиепископ Арсеније је пренио сједиште архиепископије из Жиче у Пећ, где је у живописном предјелу на улазу у Руговску клисуру пуну испосничких пећина (отуда и име Пећ) саградио цркву Светих Апостола, као метох манастира Жиче. Архиепископи су послије тога пребивали понекад у Жичи, а понекад у Пећи, све до краја XIII вијека, када је резиденција архиепископа коначно пренесена у Пећ.

У ово доба, за вријеме српских краљева Уроша I, Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског, цвјетала је црквена архитектура, а нарочито сликарство. Манастири тада подигнути и осликани и данас задивљују свијет. Калиграфија и умјетничка обрада повеља и књига спадају у врхунска достигнућа те врсте у православноме свијету.
Уопште узев, српска средњовјековна држава развијала се и економски и културно и територијално. Од краља Милутина, а нарочито за вријеме краља Стефана Душана, српска држава се проширила на многе јужне области у Македонији и Грчкој, које је освојила од Византије. Србија је постала највећа сила на Балканском полуострву. Цариград је задрхтао пред Душаном, кога су пред крај 1345. државни сабор и војска прогласили за "цара Срба и Грка". На Цвијети 1346. Цар Душан је сазвао помесни сабор у Скопљу који је донио одлуку о проглашењу Српске цркве патријаршијом.

Послије смрти цара Душана , Турци су све више и све жешће нападали на Србију. У бици на Косову 15. јуна 1389. године погинуо је турски цар Мурат и српски кнез Лазар, који је имао велико поштовање цијеле нације. Косово је означило прекретницу у историји српског народа, па и српске цркве. На Косову је изгинуо цвијет српске властеле и највећи дио мушке снаге. Из моралне величине косовских јунака, који су, на челу са кнезом Лазаром, несебично дали животе за спас отаџбине, црпиле су потоње генерације моралну снагу која је одржавала свијест да је народ само изгубио битку, али да није уништен. Јер, Србија је постала вазална - потчињена држава, која признаје врховну власт Турака. Ипак, наслјеђе о хришћанском схватању живота и његовог смисла потпуно је проникла народну душу. Православном српском народу било је јасно да је страшно умријети нечасно и грешно. Али, умријети као хришћанин за одбрану своје вјере, за правду, за слободу, за моралне вриједности, умријети за Христа и са Христом, представља смрт која води у васкрсење.

Списи који су настали непосредно послије Косова о томе најрјечитије говоре. У говору Кнеза Лазара својим војводама уочи битке, поред осталих дивних ријечи читамо:"... Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалнички примити, да живимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Оног, који просуђује подвиге, светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка." А војводе благодаре честитом Кнезу на свему што је учинио, па се и они опредељују за Христов и хришћански пут:"...Умиремо да свагда живи будемо..." Ето, колико је хришћанство за протекла два века сазрело у души српског народа, колико је постало његова животна мудрост и опредељење. Народни песник је стога описијући страдање кнеза Лазара и косовских мученика испевао"...Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довијека."

Однос цркве и државе код Срба у средњем вијеку представља координирану дијархију, усклађено двовлашће. Држава се брине о сигурности и благостању грађана, а цркви је повјерен на његовање цјелокупни духовни живот народа, прије свега, у религиозно-моралној сфери, као основи на којој почива сва средњовјековна културна надградња, сва просвјета народа, сва наука и уметност, сви обичаји и понашање. На челу цркве стоји архиепископ (од 1346. патријарх) "српских и поморских земаља". Подручје архиепископије поклапало се са територијом државе. За издржавање епископа држава је стварала епархијска властелинства, а за издржавање свештеника, поред онога што му је народ давао, давао је и властелин - племић поседник, како вели Душанов законик:"Три њиве по закону и да је капа поповска слободна." Поред својих богослужбених и пасторалних дужности, парохијски свештеници су били и учитељи писмености, те су тако они заправо били оснивачи првих српских народних школа.

Врло важну улогу у животу српске средњовјековне цркве имали су манастири. Они су били мјеста не само монашког подвижништва него и мјеста културног стваралаштва и расадници културе. Особена црта српских манастира и јесте у томе што они нису закључани, одвојени од народа, већ су то институције које желе да свим достигнућима подвижничке активности свога монаштва допринесу не само евангелизацији већ кроз њу и општем просперитету свог народа. Сва врхунска умјетност и књижевност нашега средњег вијека, процвјетала у нашим манастирима, била је намијењена не само манастирском братству или сестринству, већ свим посјетиоцима, цијелом народу, цијелом отачаству. Српски манастири су били тада галерија сликарства каквих сијвет није имао. У њима су наши сурови и припрости преци доживљавали небо, сву своју вјеру. Тако се стварала она позната отмјеност нашег патријархалног сељака и развијао укус у примијењеној умјетности наших ткаља и везиља, наших дрводјеља и резбара и свих оних који су се бавили ма чим што је имало за циљ да уљепша и оплемени живот.

Не мањи утицај имала је на духовни живот народа наша средњовјековна књижевност, чији је зачетник био Свети Сава, а наставили за њим многи и владари и монаси. Српски средњовјековни писци излажу вјерске истине и етичке норме не у облику схоластичких система хришћанских учења, већ они те поуке изводе приказујући животе праведних и светих људи, конкретних личности из свог народа. Људи о којима пишу примјери су за подржавање, "да бисмо се поучили од њих и подигли ка врлини." Српском народу то је у будућим вјековима било и те како потребно.
Пад српских земаља под турско ропство донио је српском народу и његовој цркви најтеже дане у историји. Освајач је желио да снажним ударцем сатре народну свијест о сопственој снази и да се прикаже као неограничени господар над обесправљеном рајом (покореним народом). Настало је вријеме грдне пљачке, одвођења многобројног робља, разарања цркава и манастира. Овакво стање изазвало је стална кретања становништва, сеобе. И управо знајући за то и за тежак живот српског народа под Турцима, а у страху за сопствену државу и свој народ, угарски краљеви и аустријски цареви мамили су Србе да прелазе у њихову државу и да према турској граници стварају војну границу као живи зид према Турцима. Досељени Срби били су ту први заштитни појас западног хришћанског свијета од Турака и Ислама. Кад се говори о предзиђу западног хришћанства, онда под тим часним именом треба разумјети на првом месту овај мукотрпни народ, који је напуштао своја огњишта у Србији и Босни да би избјегао зло од Турака, и са хришћанског подручја борио се против њих. Црква је са материнском бригом пратила своју дјецу и чувала их на новим стаништима као и на старим огњиштима, која су морали напустити да би избјегли турски зулум и да би се могли борити против њега.

Раздобље које слиједи обиљежено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увијек услиједила турска одмазда која је бивала све страшнија. Манастири су паљени и претварани у џамије, а у њима су Турци држали коње и стоку. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се:"...Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу." Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. Ипак, није избрисан сваки траг Пећке патријаршије. Тај траг остао је, прије свега, у срцу српског народа, а затим и у турској администрацији, јер се у попису дажбина појединих цркава Пећка патријаршија и даље водила посебно.
Дошло је вријеме "кад су живи завидјели мртвима". Епископа је бивало све мање, свештенство је преполовљено, а услови за мисију у народу све мањи. Цркава је било мало, а за изградњу нових тешко се добијала дозвола, те је парохијско свештенство обилазило домове својих парохијана и тамо понајчешће вршило обреде. Сваки српски дом је био мала домаћа црква, која има иконе и кандило. У том је и основа великог поштовања које је српски човјек гајио према свом огњишту, своме дому и његовом заштитнику у крсној слави .

Након укидања Пећке патријаршије формирале су се у неким српским областима тзв. покрајинске цркве, које су очекујући уједињење проводиле свој живот према политичким и другим приликама у којима су се нашле. Биле су то: Карловачка митрополија, која се зачела у аустријском царству, па у Србији, затим Далматинска и коначно Срби окупљени у Босни и Херцеговини. О свима њима би се могло доста написати, јер су све биле веома значајне за чување традиције и вјере српског народа.
Ослобођење и уједињење Јужних Словена 1918. дочекали су сви дијелови разорене Пећке патријаршије са радошћу. Већ у мају 1919. састали су се у Београду епископи свих дијелова 1776. године насилно укинуте патријаршије и прогласили духовно, морално и административно јединство свих покрајинских цркава у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Послије тога замолила је уједињена Српска црква Цариградску патријаршију да јој врати раније достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је ово усвојила и издала Синодални томос (одлуку) којом се допушта успостављање Српске патријаршије. Уследио је затим рад на прилагођавању појединих бивших црквених области новим приликама, донијето је једнообразно црквено законодавство.

Међутим, врло брзо Српска православна црква нашла се пред новим искушењима. Други свјетски рат донио је српском патријарху Гаврилу чашу мучеништва. Нијемци су га провели кроз затворе и концентрационе логоре у Њемачкој. За вријеме Другог свјетског рата зло су прошли нарочито православни Срби на подручју тзв. Независне државе Хрватске. Епископи су свирепо убијани или интернирани, стотине свештеника и народа српског убијано је на најстрашније начине. Цркве су разорене или претваране у римокатоличке, народ силом покрштаван.
Обнову црквеног живота отпочео је, послије свршетка Другог свјетског рата, патријарх Гаврило, а продужили његови наследници, патријарх Викентије, Герман и данас наставља Патријарх Павле. Нажалост, у најновијој историји, страдања Српске православне цркве и српског народа се настављају. На просторима бивше Југославије, у периоду од 1991 - 1995. године у ратним страдањима на удару су биле 10 епархија Српске православне цркве, на подручју хрватске 5 епархија и 5 епархија на подручју бивше Босне и Херцеговине. Српска православна црква била је на удару двије рушилачке војске које су се често удруживале, Хрвата и Муслимана. Многе цркве су попаљене, опљачкане, народ је поново морао да бјежи са свог огњишта. Тако су страдала бројна историјска знамења, поред драгоцјених литургијских предмета уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дјела најпознатијих иконописаца, уништено је око 5.500 икона, што је права национална катастрофа.

Музеј српске православне цркве издао је књигу "Духовни геноцид - Преглед порушених, оштећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991 -1993". Ова књига прихваћена је од Хашког трибунала као званични документ. Његова Светост патријарх српски Г. Павле каже: "Тешко је било издржати, али се издржало, јер су нам у души одзвањале из дубине векова, до краја света упућене свима вернима, речи Сина Божијега: Не бој се ни мало од онога што има да претрпиш... Не бој се, Ја сам први и последњи и живи и бијах мртав и ево сам жив у векове векова... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота."(Отк.2,10:1,17)

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SV. GEORGIJE - MASLOVARE